Идеологија 2

                                                       Фашизам

Идеологија фашизма настала је почетком 20. века као радикални десничарски покрет који је тежио потпуном преуређењу друштва. За разлику од либерализма који истиче појединца, или социјализма који истиче класу, фашизам у центар свега ставља нацију и државу.

Ево кључних стубова на којима почива ова идеологија:

1. Тоталитаризам и култ државе

Чувена девиза Бенита Мусолинија: "Све у држави, ништа ван државе, ништа против државе", најбоље описује овај концепт. Држава се не посматра као сервис грађана, већ као живи организам коме појединац мора бити потпуно потчињен. Личне слободе се жртвују зарад "вишег циља" и националног јединства.

2. Култ вође (Ил Дуче, Фирер)

Фашизам одбацује парламентарну демократију и вишепартијски систем као "слабе и неефикасне". Уместо тога, заговара строгу хијерархију на чијем је врху непогрешиви вођа који персонификује вољу народа. Од грађана се очекује апсолутна лојалност и дисциплина.

3. Екстремни национализам и милитаризам

• Национална регенерација: Фашисти верују да је њихова нација у стању декаденције и пропасти, те да је потребна "духовна обнова" кроз силу и акцију.

• Слављење насиља: Борба и рат се виде као природни начини за доказивање виталности нације. Пацифизам се презире и сматра знаком слабости.

4. Корпоративизам (Економска основа)

Уместо слободног тржишта или државног власништва, фашизам је заговарао корпоративизам – систем где држава контролише односе између радника и послодаваца како би се спречили штрајкови и класни сукоби, а све у служби националне производње.

5. Однос према непријатељима

Фашизам се дефинише кроз оно чему се противи (анти-позиције):

• Антилиберализам: Презир према индивидуалним правима и грађанским слободама.

• Антикомунизам: Страх од радничке револуције и класне поделе која слаби нацију.

• Антипарламентаризам: Уверење да су дискусије у скупштини губљење времена.

Данас се често говори о "неофашизму" или десном популизму. Иако савремени покрети ретко користе саме симболе фашизма, многи препознају сличности у реторици која наглашава искључивост, презир према институцијама и потрагу за "унутрашњим непријатељима".

                                                          Анархизам

Главна идеја анархизма је укидање свих оних друштвених институција које по свом својству усмеравају људско понашање у одређеном правцу и тако, по мишљењу анархиста, гуше његове слободе због чега он постаје отуђен од своје људске суштине .

Најважнија институција која тако гуши слободе јесте држава коју анархисти желе једним потезом, најчешће насилним средствима да укину .

Анархисти су деловали као идејни покрет у оквиру прве и друге комунистичке интернационале али су касније осуђени а њихово учење је одбачено као штетно .

Постоје две врсте анархизма. Први је колективни анархизам кога је креирао Прудон који је у њему видео могућност разотуђења човека кроз удружења самоуправљача на принципу узајамности рада радника који се слободно удружују у радне целине, задруге, корпорације које као такве треба да замене државу . Уместо закона слободни људи ће закључивати уговоре, уместо новца роба ће се размењивати за новац, а услуга за услугу.

Индивидуални анархизам је крајњи индивидуализам који пориче право постојања друштвеним творенима као што је држава и наглашава да су реални само појединци и њихови лични интереси који се испољавају у приватној својини . Његов најпознатији представник је  мислилац Макс Штирнер .


Поред ових главних струја анархизма постоје и неке друге као што су анархосиндикализам, који је савремни облик прудонизма, и колективистички синдикализам који се од прудонизма разликује по томе што настоји да укине приватну својину и замени је колективном .

Сматра се да је духовни отац и претече анархизма био Жан Жак Русо са његовом идејом о добром човеку, о бићу човека као својствено добрим кога квари приватна својина и држава.


                                                         
                                                                     Феминизам
 

Феминизам се као покрет јавља у више таласа односно фаза које су условљене са степеном његовог успеха . Први талас чини такозвани либерални феминизам кога чине жене оснивачи овог покрета као што су Мери Вулстонкрафт са чувеном књигом "Одбрана права жена" (1792). Овај покрет се залагао за једнакоправност жена са мушкарцима, посебно у области стицања политичких права на гласање .

Други талас феминизма чини социјални феминизам кога предводи Клара Цеткин, немачка интелектуалка и социјалиста, која се залагала за права жена на рад и на једнаку зараду са мушкарцима . Позната је по томе што је организовала велики штрајк и протесте 8.марта 1911 године, што је први случај обележавања   дана људских права жена.

 Трећи талас феминизма настао после 60 тих година 20 века у САД-е назива се још и радикални феминизам и његова је основна идеја борба против оног што сматрају кореном проблема неједнакости а то је патријахално друштво и патријахална породица .





         


                                                       Екологизам


Током 20 века у Европи и Америци видан је био проблем загађења животне средине због индустријске револуције која је довела до тешких последица по здравље људи . Тако је питање животне средине у најразвијенијим државама света  добило политичко право број један са проблемима загађења ваздуха, воде и земљишта, могуће нуклеарне катастрофе и сече шума.
Због тога се у политичикој филозофији јављају енвиромонеталистички покрети који у први план стављају очување животне средине и ту сврху популаришу филозофе који су та питања истицали још у класичној филозофији као што је Барух де Спиноза који је о Бићу говорио као Deus siva natura ( Бог или Природа  ). Нанети штету природи је исто као и нанети штету себи.
Ови покрети добијају своје политичко обличје у Покрету зелених и политичким странка екологистичке орјентације које су у западним државама Европе утицајне, а негде су на власти већ дуже време .