Избори

Избори су механизам власти који се јавља у демократским државама као процес којим се стиче политички легитимитет на основу којег се влада. Изборни процес мора да буде такав да се испоштују демократски стандарди како би га друштво признало као свој властити избор  јер у супротном се јављају процеси политичке нестабилности.

Изборни процеси могу да се јављају и у недемократским државама, па чак и у диктатурама, али су они фасада демократије иза које се прикрива воља једног човека или воља мање групе људи  која се на овим "изборима" само потврђује.

Због значаја проблема политичког легитимитета изборима се придаје велика важност у демократским друштвима па они морају да буду фер, демократски, вишестраначки и, у Републици Србији, тајни и непосредни.

(Да би избори били фер посматрају их многе невладине организације)

                                                             Врсте избора

Према начину расподеле мандата:

а. Пропорционални избори;

б.Већински избори

в.Мешовоти избори.

У Републици Србији су тренутно на снази пропорционални или сразмерни избори где се политичке странке такмиче за наклоност бирача која се после одсликава сразмерно проценту добијених гласова на проценат добијених мандата у Народној Скупштини Републике Србије, под условом да се прескочи минимални праг који у Србији тренутно износи 3% . У идеалном смислу, ако би нека политичка странка освојила 10% гласова бирача на изборима добила би 10% мандата у Народној Скупштини, односно 25 мандата.

Према нивоу власти избори могу бити

а. Републички;

б.Покрајински;

в.Локални (општински,градски).

Према врсти органа за који се избори спроводе они могу бити

а.Парламентарни (скупштински);

б. Председнички.

                                                       Мандат

Мандат је овлашћење или правни однос између носиоца мандата (народног посланика, одборника или делегата) према онима који су га бирали (грађани9 и онима који су га предлагали (групе грађана или политичке странке).

Однос између оног ко је носиоц мандата и оног ко га је предложио или бирао може бити такав да се мандат може одузети у току трајања времена представљања и то се онда назива "везани" или императивни мандат или може бити "слободан" или представнички мандат где се претпоставља слобода одлучивања оног ко је носиоц мандата као неког ко не представља неку посебну бирачку јединицу већ цело бирачко тело. У Републици Србији је на снази представнички мандат.

Питања 

1.Шта су избори?

2.Које су врсте избора према начину расподеле мандата?

3.Објасни специфичности пропорционалних избора?

4.Шта је мандат?

5.Које врсте мандата постоје у Р.Србији ?

Додатна литература за читање

Сајт Републичке изборне комисије https://www.rik.parlament.gov.rs/

Закон о избору народних посланика https://www.rik.parlament.gov.rs/tekst/61/zakoni.php

Друштвене организације

Друштвене организације су друштвене појаве које повезују друштвене групе и друштвене институције.

На пример, радници одређене фабрике оснивају синдикат који штити њихова права. Радници су друштвена група; синдикат је друштвена организација а фабрика је економска институција.

Дакле, улога друштвених организација је да посредују између институција и група и буду , тако, "полуге друштвеног деловања".

Скуп свих удружења грађана и организација сачињава цивилно друштво. Оно је део грађанског друштва који делује на државу.

        Врсте друштвених организација

Друштвене организације могу бити:

1. Политичке - политичке странке;

2.Економске-синдикати и удружења послодаваца;

3.Културне организације - културно-уметнички друштва;

4.Хуманитарне организације -Црвени крст...

Постоје и друге поделе: тако на пример неки научници праве разлику између релативно трајних организација какве су на пример странке и привремених удружења грађана које постоје док не остваре неки, на пример, хуманитарни циљ.

          Гвоздени закон олигархије

Олигархија је владавина мањине. Према Роберту Михелсу суштина "гвозденог закона олигархије" је да је организована мањина јача од неорганизоване већине. Он у ствари жели да нагласи да се у било којој групи људи увек одваја група најспособнијих чак иако је та група демократска и постепено преузима водећу улогу.

Питања

1. Која је улога друштвених организација?

2.По чему се разликују политичике странке од удружења грађана?

3.Шта је цивилно друштво?

4.Које су врсте друштвених организација?

5.Објасни тзв. гвоздени закон олигархије.

Владавина права (правна држава и уставност и законитост)

 

 Појмови ,,владавина права“ и ,,правна држава“ имају приближно исто значење. Први је англосаксонског порекла (Rule of Law-владавина права), а други немачког (Rechtsstaat-правна држава). Суштина и једног и другог појма јесте супростављање неограниченој власти државних органа, а нарочито самовољи апсолутистичких владара и њиховим злоупотребама власти, затим залагање за заштиту појединаца (човека, грађана) и његових права и обратно, заштиту државе од појединаца који крше друштвена правила понашања. Отуда и дубок, хуманистички смисао појмова ,,владавина права“, односно ,,правна држава“. 

Владавина права, по Уставу Србије, обухвата уставне гарантује људских и мањинских права, поделу власти, слободним и непосредним изборима, независном судском влашћу и повиновању свих Уставу и закону.

Трагове залагања за владавину права налазимо у давна времена, а неких начела законитости има у античким (грчким и римским) законима. У старом Риму су настале познате латинске изреке ,,Закон је суров, али је закон“ (лат. Dura lex sed lex), што значи да се закон мора поштовати и извршавати без поговора, и ,,Ни владар не сме да повреди закон“ (лат. Lex non a rege est violanta). Једна одредба из римског права гласи: ,,Нека се сви покоравају закону“ (лат. Omnes oboediant legi) итд. Сличне мисли налазе се и у неким средњовековним правним документима. Тако у једном француском правном документу стоји: ,,Закон је највиша светиња по којој се сви морају управљати“. У великој повељи слобода (1215) записано је право грађана да се побуне против владара у случају да се владар не придржава Повеље. У Душановом законику (1349) изричито се инсистира на законитости и прописује казна за онога ко се не придржава одредаба закона. Значајно је да је тамо записано да су и цар и царица ,,стављени под закон“, а у неким одредбама се парафразирају већ поменуте изреке или правила из римског права, као ова из члана 172: ,,Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми“. Теорија о народној суверености и демократији у савременом смислу настала је у току XVII и XVIII столећа, пре свега у Енглеској и Француској. Ту се јавља читава плејада филозофа, правника и политичких мислилаца: Томас Хобс, Џон Лок, Шарл Монтескје, Жан Жак Русо и други. Њихова схватања извршила су огроман утицај на тадашње друштво и довела до праве духовне револуције. Те идеје су значиле и непосредну припрему за грађанску демократску револуцију у земљама Европе и Северне Америке, а значи и за остваривање владавине права, односно правне државе као негације апсолутистичке феудалне монархије, у којој је воља владара представљала закон. Као резултат грађанско-демократске револуције, крајем XVlll и током XlX столећа велики број европских и америчких држава доноси устав и успоставља уставност и законитост као основне принципе политичког и државног уређења модерне грађанске државе. 

Владавина права (правна држава) свој пуни смисао добија тек у савременом друштву. Била је то и пуна победа човека и човечности, једна од најважнијих и највећих тековина цивилизације. Појам владавине права (односно правне државе) подразумева подвођење под правни поредак свих органа власти и појединаца (грађана), као и организација и установа. При том свако поступање (понашање) супротно правном поретку (а то пре свега значи супротно уставу и закону), без обзира да ли је реч о носиоцима власти или о грађанима, установама и организацијама-подлеже одговорности и санкцијама. Устав и закон установљавају правила понашања (правни поредак) обавезна за све, утврђују права, дужности и обавезе органа државне власти. При томе су за схватање суштине владавине права (правне државе) и за њено остваривање битна и ова два правила:  (1) да у држави нема силе која би била јача од права и  (2) да нико нема више права од других, тј. да су сви пред законом једнаки. 

Шта је суштина начела уставности и законитости? Начела уставности и законитости чине правну садржину владавине права. Шта је њихова суштина?

 Уставност 

Уставност у ширем смислу, подразумева да у једној држави постоје основна друштвена (правна) правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђују да се државна власт организује и врши објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти, односно овлашћења, него што то друштвена правила (утврђена уставом) предвиђају. У ужем, чисто правном смислу, уставност значи сагласност свих прописа (закона, уредаба, одлука и др.), као и појединачних правних аката (нпр. решења органа државне управе, пресуда судова), са уставним одредбама, са уставом. Такође, уставност подразумева да се сви носиоци власти-од парламента који доноси законе, па до органа који те законе извршавају-морају придржавати устава као највишег закона државе, као и закона који су на основу тог устава и донети. 

Законитост

 Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета). У ужем смислу, појам законитости подразумева да сви правни акти нижи од закона (уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и др.) морају бити у сагласности са законом. 

Шта је хијерархија правних прописа? 

Право једне државе изграђено је као правни поредак и представља (тачније, требало би да представља) складну целину коју чине правне норме (правна правила понашања) обликоване у законе и друге правне прописе. Ради обезбеђивања складног и ефикасног деловања правног поретка, а самим тим и државе, неопходно је да се утврди који је правни пропис ,,виши“, а који ,,нижи“, односно који правни пропис има већу а који мању правну снагу. То је хијерархија правних прописа и других правних аката. Устав је правни акт највеће правне снаге и зато је он највиши правни акт. Устав се, међутим, ретко непосредно примењује, већ се поједине групе питања уређују законима. Пример:  група питања која се односе на брак и породицу уређује се законом о браку и породици;  група питања која се односе на образовање-законима о школству,  група питања која се тичу одбране и оружаних снага-законима о одбрани итд. Сви ови закони морају бити у сагласности са уставом. Пошто ни закон не може да обухвати и до краја реши сва питања, то се нека од питања уређују тзв. подзаконским правним актима (уредбама, правилницима, наредбама и др.). Разуме се, и ови акти морају бити у сагласности са законом као правним актом веће правне снаге ( а самим тим и са уставом.) 

Појединачни правни акти 

У примени и спровођењу општих правник аката (закона, уредаба и др.) извршни и управни органи (влада, министарство и др.), као и судски органи (судови), доносе појединачне правне акте (решења, пресуде и др.). На пример, у циљу спровођења Закона о порезима на имовину као општег правног акта, да би грађанин Н. Н. могао да плати порез, орган управе (управа јавних прихода) доноси одговарајуће решење у коме је утврђена пореска обавеза тог грађанина на основу стручно утврђеног стварног стања његове имовине. Овај појединачни правни акт (решење) мора бити у складу са општим правним актом (у овом случају Законом о порезу на имовину). Уколико грађанин сматра да је решење незаконито, он се може жалити непосредно вишем органу. 

Кад је правни акт законит? Законитим се сматра онај правни акт који је у складу (сагласан) са вишим правним актом, обично законом, и то како у погледу поступка доношења форме правног акта (законитост у формалном смислу), тако и у погледу његове садржине (законитост у материјалном смислу). Обратно, законит је онај правни акт који није у складу са вишим, општим правним актом (актима веће правне снаге) било у формалном, било у материјалном смислу. Незаконити правни акти значе кршење правног поретка и они се у свакој држави, као појава која угрожава друштво, морају отклањати из правног поретка. Из оваквог схватања законитости произлазе и обавезе свих државних органа и организација да поступају и одлучују строго у границама закона. То је пут и начин да се из правног живота искључе самовоља и арбитрарност државних органа и државних чиновника кад су у питању права и интереси човека (а самим тим се обезбеђује и његова социјална сигурност.) Међутим, владавина права као политички принцип ни издалека се не исцрпљује само уставношћу и законитошћу у правном смислу (у смислу придржавања устава и закона). Владавина права подразумева одговарајући систем друштвених и политичких односа, целокупан правни поредак, који омогућује да се принцип владавине права ефикасно остварује у свакодневном животу и у свим областима. Владавина права подразумева и постојање неопходног нивоа правне свести код грађана, пре свега о њиховим правима и обавезама, као и неке врсте навика да се поштују друштвена (правна) правила понашања. То је од интереса како за друштво у целини, тако и за грађане као његове чланове. Право је, уосталом, део морала, моралних схватања једног друштва, у које су уграђени и морални назори тога друштва. Правне норме најчешће садрже оно што се уобичајено ради (или би бар требало да се ради). Грађанин не мора баш увек да има пред собом пропис објављен у службеном гласилу да би знао шта и како треба да ради, шта може и сме, а шта не може и не сме. Међутим, он је дужан да и сам разлучује шта је добро и корисно и за појединца и за друштво, од онога што је некорисно и рђаво. Отуда се у цивилизованом друштву закони извршавају не толико из страха од санкција колико (и све више) из осећања дужности, из поштовања одређених моралних норми, које су јаче и од правног прописа. 

Значај уставности и законитости

 Уставност и законитост значе двострану правну заштиту. а) С једне стране, доследна примена ових принципа значи брану од противправног деловања, шиканирања и самовољног поступања државних органа и лица која у тим органима раде (чиновника) према грађанима и њиховим организацијама. б) С друге стране, ови принципи обезбеђују и државу као друштвену заједницу од незаконитог (противправног) деловања и самовоље појединаца. На овај начин се обезбеђује не само правна и социјална сигурност грађана, већ и стабилност друштва у целини. Није случајно што је у народу уврежено мишљење да људима ништа није теже него кад у земљи ,,нема реда и закона“, јер је безакоње (хаос) најтеже стање у коме се може наћи једно друштво и једна држава. Живот у цивилизованом друштву и савременој држави подразумева постојање и поштовање утврђених друштвених правила (правних норми) које је држава прописала (односно које је донело народно представништво) као општеобавезна правила понашања свих. То је нешто од чега нема (и не сме бити) одступања ако држава жели да сачува сопствену стабилност и да истовремено осигура правну и социјалну сигурност својих грађана. Услови за остваривање уставности и законитости Устав, сам по себи, не може бити довољан да обезбеди уставност ако у њему нису обезбеђене гарантије да га се сви придржавају и ако нису утврђена средства за обезбеђивање уставности (контрола уставности односно законитости.) Такође, ни прокламовање принципа уставности и законитости, само по себи, не значи много ако се за њихово остваривање не обезбеђују друштвено-економски, политички и културни услови, као што су: демократски политички односи, изграђени правни поредак, јасност, одређеност и реалност самих правних прописа, доступност правних аката онима који треба да их примењују (објављивање прописа), воља власти да се закони и други прописи извршавају, одређени ниво правне свести код становништва итд. Један од основних услова за остваривање уставности и законитости јесте обезбеђивање једнакости свих пред законом. Без ове једнакости нема не само владавине права, већ ни демократије, слободе, а самим тим ни модерне државе. 

 Принципи уставности и законитости у  Уставу Републике Србије

 Уставом РС од 1990,као и Уставом СРЈ 1992, утврђени су принципи уставности и законитости, који ће овде бити наведени:

 (1) сагласност закона и других општих акта са уставом (Устав СРЈ, члан 115, став 1 и Устав РС, члан 119, став 1); 

 (2) супрематија закона у односу на прописе и друге опште акте ниже од закона, као и у односу на појединачне правне акте, радње и мере државних органа (Устав СРЈ, члан 115, став 2 и Устав РС, члан 119, став 2)

; (3) супрематија савезног закона у односу на републичке законе и друге прописе (Устав СРЈ, члан 115, став 2); (престао да важи)

 (4) ступање на снагу закона и других прописа тек после објављивања (по правилу осмог дана од дана објављивања;

 (5) забрана повратног дејства закона и других прописа, сем појединих одредаба закона кад то захтева општи интерес ;

 (6) поступање у законом предвиђеном поступку и од стране надлежног државног органа ;

 (7) право сваког на једнаку заштиту својих права пред судом и другим органима власти;

 (8) право жалбе на појединачне правне акте судских, управних и других органа и право на вођење управног спора;

 (9) право сваког на накнаду штете коју незаконитим или неправилним радом нанесу службена лица или државни органи .

Заштита уставности и законитости

 Облици повреда (кршења) уставности и законитости .

У правном животу често долази до повреда, односно кршења уставности и законитости, и то на различите начине. Кад је правни акт неуставан? Кад акт мање правне снаге није сагласан са актом веће правне снаге – реч је о неуставности, односно незаконитости акта мање правне снаге. Дешава се, на пример, да нека уредба или правилник нису сагласни са законом, а није редак случај да поједине одредбе закона (па и закони у целини) буду у супротности са уставом, а врло често појединачни правни акти нису у складу са општим правним актима (законима, уредбама итд.), тј. да су незаконити.

 Кад је правни акт незаконит? Појединачан правни акт (решење, пресуда) може бити незаконит у формалном и материјалном смислу. 

 У формалном смислу незаконит је углавном у следећим случајевима: 

 (1) када је тај акт донео ненадлежан државни орган;

  (2) кад акт није донет по прописаном поступку; 

 (3) кад акт није донет у прописаној форми.

 У материјалном смислу може бити незаконит углавном у два случаја: 

 (1) кад акт нема садржину коју предвиђа виши (,,јачи“) правни акт (правни пропис) 

 (2) кад акт не садржи адекватно приказане чињенице које су битне за њега. Неуставност, односно незаконитост правних аката може настајати (и настаје) из више разлога, али су два најчешћа. Први је незнање доносиоца правног акта, односно недовољно познавање и разумевање суштине општег правног акта веће правне снаге, или, пак, непознавање поступака за његово доношење. Други разлог је интерес доносиоца правног акта, који може намерно избегавати да правилно примени општу правну норму ,,јаче“ правне снаге. А интереси могу бити (и по правилу јесу) такође различити. 

Како заштитити уставност и законитост? Придржавање уставности и законитости, тј. понашање у складу са правним поретком, јесте основно средство грађана, предузећа, установа и осталих субјеката да остваре своја права и интересе, као што је, исто тако, основно средство заштите државе и друштва, односно одбране правног поретка. Повреда, односно кршење уставности и законитости значи понашање супротно утврђеном правном поретку. Самим тим, то је супротно и друштвеном поретку јер угрожава стабилност друштва и отежава, па чак и онемогућава, остваривање циљева друштва. Због свега тога појаве неуставности и незаконитости се избегавају, а кад нестану, оне се сузбијају и отклањају као друштвено опасне јер производе штетне последице како за појединца, чије слободе, права и интереси могу бити угрожени, тако и за друштво у целини. Устав сваке државе предвиђа механизам заштите уставности и законитости који чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни судови и сл.). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем. Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе. 

 Када је у питању повреда законитости појединачним правним актом, правни поредак сваке државе, па и наше, предвиђа одређена правна средства, под којима се подразумева право грађана и организација да од надлежних органа (управе, судова) захтевају да се испита законитост неког појединачног правног акта (нпр. решења органа управе, пресуде суда и сл.). Ако је општи правни акт неуставан и незаконит, онда се може покренути поступак за оцену уставности или (само) законитости тога акта код уставног суда, како предвиђа Устав РС. У Уставу РС утврђено је да је старање о уставности и законитости дужност судова, посебо уставних судова, али да је то и дужност свих грађана и организација, као и носилаца јавних функција (функционера).

  Уставни судови и редовни судови 

Уставни судови

 Систем заштите и гарантија уставности и законитости различит је од земље до земље. У неким земљама то је уставни суд (Аустрија, Италија, Немачка, Југославија,  Португалија, Турска, Чешка, Словачка, Чиле и друге), у другим врховни суд (САД и неке латино – америчке државе), а у неким посебни политички и државни органи (нпр. Уставни савет у Француској) или редовни судови (Швајцарска.) У неким земљама контролу и заштиту уставности и законитости врши сам законодавни орган (парламент), што је био случај у тзв. социјалистичким земљама (СССР, Кина, Бугарска, Куба, Албанија и друге, а до 1963. и Југославија). Овај последњи начин контроле уставности и законитости најмање је ефикасан. Кроз дугу праксу контроле и заштите уставности дошло се до закључка да је функција заштите устава и уставности веома сложена и осетљива. Због тога се изграђивало схватање да ту функцију не треба да остварују парламент, као уставотворни и законодавни орган, нити редовни судови или неки посебни политички органи у парламенту или ван парламента, већ један посебан државни орган, одвојен од законодавне; извршне и друге власти (нпр. од шефа државе), орган који би био и довољно компетентан и са довољно ауторитета у држави да ту функцију обавља и да буде гарант заштите уставности. Тако су се после Првог светског рата појавили уставни судови управо са таквим својствима и положајем. 

 Уставно судство у Југославији успостављено је Уставом од 1963. С обзиром на федеративно уређење државе, као и на специфичност заштите и гарантија уставности и законитости, поред Уставног суда Југославије, успостављено је и шест уставних судова република. Касније (1971) установљена су и два покрајинска уставна суда (који су уставом РС од 1990. укинути.) Уставни судови у Југославији нису у систему правосуђа (као редовни судови), већ су посебни државни органи који имају уставом утврђене функције и надлежности и раде по посебном поступку .

 Судови

 Институција судства је веома стара, не неки начин колико и држава. Увек је било кривичних дела и спорења око права, па је неко морао пресуђивати. 

 У почетку је владар био и судија, али се временом судство развијало и уобличавало у посебну државну функцију коју обављају посебни државни органи, судови.

 Почетком новог века почело се ширити схватање о подели власти на законодавну, извршну и судску, које би биле независне у раду. Тако су судови у свом раду били све више независни од законодавне и извршне власти, а на судске одлуке су све мање могли утицати други државни органи, нарочито извршни.

 Судска функција састоји се у: 1. утврђивању (констатацији) да ли је било или није било повреда права, односно противправног понашања (деликта, прекршаја) и , 2. у одређивању санкције за утврђену повреду права, односно за утврђено противправно понашање. То се чини судским актом (најчешће пресудом) као појединачним правним актом.

 Судови примењују опште правне норме (прописе) на појединачне случајеве, обезбеђујући тако примену закона, односно отклањајући незаконито понашање и повреде права. 

 Улога судова 

 У обављању своје функције судови имају двоструку улогу:  (1) да својим одлукама пруже заштиту права и интереса грађана, установа и организација и  (2) да штите правни (друштвени) поредак у држави. 

 Надлежност судова  

Судовима су поверене углавном две врсте надлежности:  (1) да суде за кривична дела и да изричу казне и друге санкције за та дела и  (2) да решавају грађанске спорове који настају у вези са остваривањем права грађана, установа, организација (имовински, породични и други спорови). 

У неким земљама судовима се поверава и контрола законитости општих правних аката. 

 Судски поступак 

 Суд поштује строго утврђене недлежности и посебан начин рада – судски поступак. Рад судова регулисан је законски прописаним судским поступцима кривичним (за кривичне ствари), парничним (за имовинске, породичне и сличне грађанскоправне спорове), ванпарничним (за оне послове где суд не одлучује о повреди неког права или интереса већ само утврђује неко чињенично стање, нпр. проглашава нестало лице за умрло, расправља о наслеђивању заоставштине, уводи имовину у земљишне књиге, а привредне и друге организације у регистар и друго), управним (за оцену законитости појединачних управних аката, нпр. решења управних органа.)

 Поступак пред судом је доста сложен и траје релативно дуго, што је условљено осетљивошћу и сложеношћу саме ствари о којој се одлучује (пресуђује). Најчешће је реч о правима и интересима људи, а суд мора ,,делити правду“. То се не може радити на брзину, већ на основу свестраног испитивања и сагледавања свих чињеница које могу бити значајне за одлуку. Правила судског поступка треба да обезбеде свестрано испитивана чињеница битних за одлучивање (пресуђивање), као и објективност у решавању конкретних случајева. Та свестраност и објективност постиже се тако што се узимају у обзир сви докази, саслушава свака страна и што је сваком омогућено да се пред судом брани, да износи доказе и да се непосредно супроставља другој страни (побијајући њене наводе). Суд (судско веће) доноси одлуку (пресуду) на основу закона, али исто тако и на основу слободног судског уверења у оцени доказа који су изнети на суд. Важна ствар у судском поступку јесте право незадовољне стране да жалбом побија првостепену пресуду, као и да користи друга правна средства. 

Врста судова

Постоји више врста судова. То је свакој држави друкчије решено, зависно од традиције и од дражавног уређења дотичне земље: судови опште надлежности и специјализовани судови (трговачки, поморски, управни, за радне спорове и други). Организација и функционисање правосуђа, као битног дела укупног државног уређења, а одређеној је корелацији са укупним односима у друштву и држави. Уосталом, судови изричу правду на основу правних прописа (закона и др.) које доносе други државни органи (пре свега парламент), у којима превагу имају одређене друштвене и политичке снаге које своју вољу претварају у право.

Питања:

1.Шта је суштина појмова владивине права  ("правне државе")?

2.Шта је уставност у ширем смислу?

3.Шта је законитост у ужем смислу?

4.Објасни разлику између уставности и законитости у ширем и ужем смислу?

5.Објасни хијерархију правних аката?

6.Који су прописи нижи од закона? А који су прописи нижи од Устава?

7.Које су врсте појединачних правних аката?

8.Који суд оцењује уставност и законитост општих аката?

9.Наведи врсте судских поступака?

10.Опиши правила судског поступка. Зашто он траје дуго ?

Сувереност

Сувереност је појам који објашњава политичке одлике једног система као независног од неког другог. Он се највише користи за описивање независности држава.

Реч сувереност је француског порекла и означава "највишу власт", односно нешто што је највише у свом домену.

               Врсте суверености

1. Народна сувереност (или грађанска сувереност);

Политичка власт произилази из слободних избора и облика непосредног одлучивања грађана на референдуму и путем грађанске иницијативе.

2. Апсолутна сувереност.

Свака држава има на својој територији апсолутно сва права и није везана никаквим обавезама према другим државама или међународним организацијама.

3. Ограничена сувереност

Државе су ограничене међународним правом и правом међународних организација чији су чланови ( на пример Европске уније);

4. Савремена сувереност

Државе деле забринутост за важне вредности као што је на пример мир и сарађују са другим државама и међународним организацијама по тим питањима.

5. Национална сувереност.

Ова врста суверености даје право народу на самоодређење укључујући и право на отцепљење или уједињење.

          Историјски развој

Појам суверености државе је настао у Европи у 16 и 17 веку након верских ратова и сукоба између Цркве и државе. Из ових сукоба је изашао принцип да у једној држави постоји само једна највиша власт којој се сви морају подредити укључујући и цркву.

После националних револуција у 19 и 20 веку прихваћен је принцип националне суверености односно права народа на самоопредељење. Тако је настала Југославија али је тако престала да постоји.

Након државних злочина нациста у другом светском рату прихваћена је концепција да државе немају право да крше људска права и слободе и да могу бити кажњене ако то чине. Због тога су настале Уједињење нације.

Питања

1. Шта је сувереност?

2.Које су врсте суверености?

3. Објасни развој суверености?

Друштво и становништво

 

Историјски људска врста живи на два начина обликовања свог друштвеног, привредног и културног живота у односу на природу и степен развијености својих производних снага:

1. Номадским начином живота;

2.Седелачким начином живота.

Номадски начин живота искључиво постоји као једини облик у родовским заједницама када се човек бавио ловом, риболовом и скупљањем плодова. То је тзв. "ловачко-скупљачка привреда". 

С првом историјском поделом рада односно са појавом земљорадње људи почињу да живе седелачким начином живота када се јављају прве сталне људске насеобине села.

Села у Србији могу бити збијеног типа, на пример у Војводини и Подунављу и разбијеног типа , на пример у планиском и брдском пределу.

Становништво села се разликује од градског ,пре свега по начину живота, где доминира земљорадња а у погледу обичаја они се дуже задржавају у сеоској средини која је у одређеној мери изолована те су промене нешто ређе него у градској.

Градови су вештачке творевине које настају са појавом занатства и трговине односно са трећом поделом рада. У градској средини доминирају делатности које су везане за услуге,администрацију, индустрију и трговину.

 ( У почетку градови су били окружени зидинама)

Врсте градова у Србији су:

а.Вароши, насеобине до 5000 становника;

б.Мали градови , насеобине од 5000 до 25000 становника;

в.Градови средње величине,насеобине од 25000 до 50 000 становника;

г.Већи градови,насеобине од 50 000 до 100 000 становника, и

д.Велики градови, насеобине преко 100 000 становника

Задатак за ученика

Да пронађу градове према њиховој величини у Србији.

Корупција

 

Реч, термин корупција је латинског порекла и значи "поквареност", "кварење". 

Кривични законик инкриминише корупцију кроз корпус кривичних дела против службене дужности и против привреде – примање и давање мита, трговина утицајем, злоупотреба службеног положаја, превара у служби, проневера, злоупотреба положаја одговорног лица, злоупотреба у вези са јавним набавкама, злоупотреба у поступку приватизације и закључивање рестриктивних споразума.

Облици корупције су различити и она најчешће обухвата активно и пасивно подмићивање (примање и давање мита) и трговину утицајем.

Иако је сваки вид корупције опасан по људско друштво јер га осиромашује и снижава квалитет јавних услуга ипак се према степену друштвене опасности разликују три вида корупције:

1. "Бела корупција";

2."Сива корупција"

3."Црна корупција".

– Бела корупција је у народу познатија и као непотизам, што значи давање одређених привилегија по рођачкој, кумовској, земљачкој или сличној линији. Може да представља ситно давање предности, а може да буде и основ за много крупније злоупотребе државних позиција и трошење средстава из буџета, привилеговање читавих фирми и предузећа у поступцима јавних набавки, злоупотреба са тендерским документима – наводи др Антоновић, који је недавно о овој теми говорио на саветовању кривичара на Златибору.

Сива корупција је међусобно зависан однос по принципу „услуга за услугу”. Уместо класичне наплате одређене услуге, код сиве корупције се незаконита услуга не наплаћује новцем, већ се захтева друга незаконита услуга. Тако се ствара читав ланац недопуштених радњи.

– Црна корупција је пружање услуге за новчану надокнаду, дакле за мито. Даје се ономе ко ужива друштвену, политичку или неку другу фактичку моћ да учини оно што би иначе морао или оно што не би смео, али такође и да не учини оно што би морао. Ова корупција у класичном смислу је најраспрострањенија и представља један од кључних извора незаконитог новца стеченог из коруптивне радње  (Извор" дневни лист Политика, https://www.politika.rs/scc/clanak/511718/Bela-siva-i-crna-korupcija ).

Услови који потпомажу развоју корупције иако сами по себи нису или не морају бити корупција веће је само олакшавају су:

1. Непотизам - давање предности рођацима, протекција, на пример запошљавање рођака;

2.Кронизам - давање предности пријатељима или ортацима, на пример давање ("намештање") послова пријатељу;

3.Сукоб интереса- када исто лице врши две или више повезаних функција, на пример члан је управног одбора неког предузеће и министа који том истом предузећу може да одобри неке повластице.

4.Нетранспарентност- одсуство јавности рада органа јавне управе.

                                    Институције за борбу против корупције

Корупција је препозната на међународном нивоу. Тако су Уједињене нације  почетком 21 века основале групу држава за борбу против корупције ГРЕКО и донеле низ докумената за  препознавање и сузбијање корупције.

Почетком 21 века Србија је била једна од најкорумпиранијих држава на свету док сада , због низа озбиљних мера које су предузете, спада у ред држава са средње развијеном корупцијом (извор: Политика https://www.politika.rs/scc/clanak/511718/Bela-siva-i-crna-korupcija) .

У Републи Србији против корупције се бори:

1.Правосуђе (судови, тужилаштво, специјализовано тужилаштво и полиција);

2.Агенција за спречавање корупције која се бори да путем превентивних активности спречи појаву корупције сузбијањем сукоба интереса, непотизма,кронизма и вођењем регистра имовине јавних функционера и с њима повезаних лица;

3.Повереник за информацију од јавног значаја који има улогу да повећа јавност рада органа власти .

И поред свих наведених мера сматра се да је корупција и даље широко распрострањена.  За коруптивна кривична дела против привреде и службене дужности, Виши суду Београду је у току 2020. године у десет предмета изрекао затворску казну, док је у 34 случаја дошло до ослобађајуће пресуде. За злоупотребу службене дужности донето је шест осуђујућих, од којих су пет са казном затвора, и 33 ослобађајуће пресуде. За примање мита изречено је пет затворских казни, док су за давање мита донете три ослобађајуће пресуде, наводи др Антоновић. (Извор,Политика ,приступљено мај 2023)

Питања и задаци

1.Шта је корупција (значење) и која кривична дела она обухвата?

2.Који су видови корупције?

3.Које су врсте корупције према друштвеној опасности?

4.Које институције се боре против корупције?

5.Шта је "непотизам" а шта "кронизам"?

6.Која се институција бори против нетранспарентности као услова за појаву корупције ?

Ислам и будизам

 

                                                         ИСЛАМ

Ислам је након хришћанства највећа монотеистичка религија на свету која броји око две милијарде верника. Према хришћанском рачунању времена ислам је настао у 7. веку наше ере тачније 622 године. Оснивач ислама је био пророк Мухамед који се сматра последњим великим пророком на земљи . Сам израз "ислам" има значење мира и представља корене речи "селам" којим се многи муслимани поздрављају.

Исламска религија је доследно монотеистичка али као и друге монотеистичке религије, хришћанство и јеврејство, има одређене сличности као што је вера у мелеке (анђеле), који могу бити добри (џин-и) и зли (шејтани); вера у крај света; верa у васкрсење мртвих, вера у предодређеност свега (вера у судбину)...  Муслимани сматрају да је било више пророка на земљи који су послати од стране Бога а најзначајнији су Адам, Ноје, Авраам (Ибрахим), Мојсије, Давид, Исус (Иса) и Мухамед. Такође, они поштују и верују у све свете књиге који су ови објавили . И у Тору, Стари завет, Нови завет и Куран (култ светих књига).

Иако поштују Исуса муслиману сматрају великим грехом то што се он проглашава за бога . Према њиховом схватању Бог се не може видети нити се сме сликати и приказивати .

                                                     Принципи ислама

Из свега што је речено можемо закључити следеће. Муслиманска религија се заснива на следећим принциупима:

1.Бог је само један,Алах;

2.Вера у предодређеност свега на свету;

3.Култ светих књига;

4.Култ алахових (божијих) посланика на земљи;

5.Вера у крај света;

6.Вера у анђеле;

7.Вера у васкрсење мртвих.

Према предању Мухамеду се указао  анђео Гаврило који му је преко небеских лествица пренео реч божију коју је овај уписао у Куран па се сходно томе овај спис сматра најсветијим и најважнијим,будући и зато што је последњи, списом њихове религије .

Муслимани имају обавезу да се моле, да иду на ходочашће макар једном у животу, да посте и да , у складу са својим могућностима  дају милостињу. Као и  Јевреји уздржавају се од алкохола и од свињског меса.

Централно место ислама је град Мека у којем се налази Каба или Ћаба, црни камен, вероватно метеоритског порекла према коме се окрећу када се моле било где у свету да се налазе . То је "кућа алахова на земљи" ,"пупак света" и  према веровању"први објекат који је Бог саградио на земљи" !

Задатак је муслимана да на позив верских ауторитета воде џихад, "свети рат", како против греха, против кривог учења тако и против неверника .

                                                               БУДИЗАМ

Будизам је специфична религија и филозофија која је сконцентрисана око култа оснивача будизма индијског принца  Сидарте Готаме који се родио око 566 године пре нове ере у данашњој северној Индији али се проширио на цели источну и југоисточну Азију, Јапан и Монголију . Иако принц, он је напустио раскошан живот и напустио родитељски дом да би се придружио аскетима који су тражили мудрост.

Сам израз "Буда" значи просветљењи и постиже се личним напором који пролази кроз осам ступњева (тзв. "осмокраки пут") којим се на крају долази до стања када душа схвата истину света. То стање потпуне незаинтересованости за било шта што је материјално назива се нирвана.

Саму будистичку истину је изложио Буда у свом спису "четири племенити истине" које гласе: 

1. Племенита истина о патњи - патња постоји у животу сваког бића
2. Племенита истина о настанку патње  - постоји узрок патње, а то су везаност и жудња  који настају из незнања 
3. Племенита истина о престанку патње  - постоји начин да се патња превазиђе, а то је ишчезавање и искорењивање везаности и жудње
4. Племенита истина о путу престанка патње  - постоји начин да се елиминишу везаност и жудња, а то је осмоструки племенити пут.

Будисти такође верују у реинкранацију, односно у сељење душе након смрти тела а уместо молитве практикују медитацију као  технику  којом  се развија, мирноћа, увид, свесност и концентрација.

Као и свака велика религија и будизам се заснива на одређеним моралним принципима који чланове ове заједнице повезују у једну моралну заједницу и целину, а то су тзв. пет правила морала.

Пет правила морала

• Не убијај и не повређуј друга жива бића,
• Не кради,
• Не злоупотребљавај сексуална задовољства (не чини прељубу,блуд...)
• Не злоупотребљавај говор (не лажи)
• Не конзумирај алкохол, дрогу и друге супстанце које помућују свест.

                                                     Гране будизма

Као што у хришћанству постоје гране (православље, католичанство и протестантизам)  у исламу (сунитизам и  шиитизам) тако и у будизму постоје различита учења "гране"  будизма, а то су:

1. Хинајана

2.Махајана

3.Ламаизам

4.Ђаинизам

1. Хинајана  или "мала кола" заснива се на учењу о предестинацији које,на пример постоји код протестаната, по ком је Бог већ одлучио ко ће бити спасен, ко је достојан његовог царства и да човеков начин живота ту нарочито не помаже .

2. Учење о махајани или "великим колима" наглашава саосећајност, врлински начин живота и ова грана будизма се проширила и доминира нарочито међу сиромашнијим слојевима друштва.

3. Ламајизам је тибетански  будизам где се најаче испољава метафизичка вера  у реинкранацију будиног духа који се рађа у телу дечака који постаје нови духовни вођа ламаиста на Тибету.

4. Ђаинизам је основао  Будин савеременик Махавира. Ова религија наглашава строги аскетизам и ненасиље према свим бићим, чак и према животињама због чега је вегетеријанизам важан аспект живота припадника ове заједнице .

Питања

1.Које су основне одлике ислама ?

2.Који су принципи ислама?

3. Које су свете књиге ислама?

4.Где је настао будизам?

5.Које су основне одлике будизма?

6.Које  су  гране  будизма?

7.Шта је  реинкарнација?

8.Шта је медитација? 

Задатак

Објасни како су древне религије утицале на обичаје данашњег човека ?

Цивилизација и култура

Цивилизација је хијерархијски систем урбаних заједница које су се одвојиле од природе и над њом успоставиле доминацију.

Сам израз цивилизација потиче од латинске речи civis и означава град и урбану средину. Са појавом првих цивилизација људски род је напустио номадски ловачко-скупљачки начин живота и заменио га седелачким начином живота у сложеним заједницама које су повезане симболичким средствима , писмом.

Можемо разликовати древне цивилизације старог Египта, Асираца, Јевреја, Рима, и модерну цивилизацију.

У том смислу "цивилизација" има два значења: као сложени урбани систем посредован државом и писаним документима, други, цивилизација као одељене временске епохе.

Култура је појава шира и дубља од цивилизације и она је њен наставак. Култура проистиче од речи colere што значи обрадити, преобразити нешто. Многи антрополози сматрају да је култура преобразила хомоноида у људско биће постепеним и сталним процесом. Култура је процес.

Она има везе са људским искуством,са настанком ватре, са образовањем камена, са забранама и обичајима који су претходили писаним законима и цивилизацијом која је само наставак културе као вечног и само човеку својственог процеса.

Појам грађанина !

 

Данас се грађанима називају сви држављани једне земље који имају право гласа али и широк дијапазон обавеза према политичкој заједници у којој живе – држави, но којима заузврат та иста политичка заједница – држава гарантује права и слободе

Одмах на почетку да разјаснимо једну ствар – појам грађанин је политички појам. Реч је о припаднику организоване политичке заједнице – државе, чији је статус одређен његовим или њеним политичким положајем у поменутој политичкој заједници. То даље значи да и грађански протест представља политички чин (јаван и ненасилан), који има за циљ непристајање на одређене поступке власти.

Такође, грађанин не припада ускостраначкој политичкој категорији, што значи да ни грађански протест није ускостраначки политички чин. Ову разлику једино не увиђају они који политику сагледавају искључиво као олигархијску арену унутар које се партије и странке боре за власт. Међутим, политика је знатно комплекснија област од ускостручног политичког арбајта. (Ускостручног у контексту партијско-страначких „стручњака” који сматрају да једино они имају монопол над политичком делатношћу.)

Политика дакле не подразумева само партијски активизам, већ и онај нестраначки – грађански. Штавише, политика се односи на сваку активност коју појединци и групе спроводе у грађанском друштву с циљем да утичу на јавну политику. Отуда политички чин неће подразумевати ситуацију у којој грађанин просипа корпу са смећем у контејнер, али је свакако политички чин уколико грађанин корпу са смећем проспе испред Народне скупштине. Таквим перформансом, грађанин изражава лично незадовољство начином на који га представљају они којима је на изборима дао овлашћење да га представљају у кључној институцији законодавне власти. Но, то не значи да је такав грађанин неваспитани и насилни припадник друштва или члан ове или оне политичке странке. У питању може бити лични чин грађанске непослушности. Јер бити грађанин, не значи само имати зајемчене слободе и права које му припадају као људском бићу, већ и активно користити поменута права и слободе. И, наравно, побунити се уколико су та права и слободе угрожене.

Појам грађанин „скован” је у Француској револуцији и овековечен у чувеној Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године. На тај начин је обичан човек, до тог тренутка обесправљени и маргинализовани појединац, доспео на јавну сцену као политичко биће, а не само као биолошки организам. Штавише, након Француске револуције појам грађанин престаје да означава становника града и почиње да подразумева друштвено-политички статус који подједнако обухвата и богате и сиромашне припаднике државе као политичке заједнице.

Данас се грађанима називају сви држављани једне земље који имају право гласа али и широк дијапазон обавеза према политичкој заједници у којој живе – држави, но којима заузврат та иста политичка заједница – држава гарантује права и слободе. Дешава се, међутим, да слободе и права грађана буду угрожене. И тада грађани или реагују или не реагују. Управо се на поменутом реаговању или нереаговању може извршити типологија грађана. На пример, активни грађани (грађани у правом смислу те речи) ангажоваће се да заштите лична права и слободе, као и права и слободе других. Насупрот њима, пасивни грађани ће трпети кршења основних права и слобода од стране државе па ће се на тај начин сами сврстати у категорију поданика.

Активни грађанин слободно критикује власт која крши људска права и слободе без обзира на то да ли је за ту власт гласао, јер је вођен идејом општег добра. Пасивни поданик толерише самовољу политичко-партијске опције коју симпатише и која му неретко обезбеђује одређене привилегије.  Стога је у праву Ерих Фром када у спису „Имати ли бити” каже да разлика између имања и бивствовања јесте разлика између друштва усмереног на ствари и оног усмереног на особе. Није битно ако толеришем кршење основних моралних принципа друштва у којем живим, све док од таквог чина имам личних користи и повољних шанси да згрћем још више материјалних добара. Нажалост живимо у свету у којем овакав животни став доминира.

У свету који човека претвара у ствар и који ставља акценат на имати уместо на бити. Тим пре је улога грађанина веома драгоцена у времену у којем живимо. Јер бити грађанин значи имати слободу али не често и привилегије. Док бити страначки поданик значи имати често привилегије али не и слободу. Реч је о два супротстављена типа карактера, при чему карактер поданика – потрошача преовладава, а са њим и орвеловска максима „слобода је ропство”.

Извор: "Политика" 23.02.2019. Борис Јашовић

Питања за ђаке

1. Шта је грађанин ? 

2. У чему се састоји веза појма грађанина и политичког активизма? 

3. Где је и кад "скован" појам грађанина ?

4. У чему је разлика између појмова "грађанин" и "поданик" ?

5. У чему је разлика између "активних" и "пасивних" грађана ?

Друштвена производња

Тип часа - обрада
Метод - фронтални рад
Средства- припреме часа
Циљ часа : навести чиниоце друштвене производње
Исход: да разуме појам друштвене прозводње


- Друштвена производња обухвата производњу материјалних и нематеријалних добара и прилагођавање природе људским потребама. У ширем смислу и услуге, материјалне и нематеријалне, такође су део друштвене производње. Заправо цела правно-политичка и културна структура чини аспекте друштвене производње.

- Најважнији чиниоци друштвене производње су;

1.Човек, са његовим знањем и искуством;
2.Средства за рад; 
3.Предмети рада.

1. Људско искуство се стиче кроз формално и неформално образовање и кроз рад који не мора да буде само професионалан рад. Под појмом искуства и рада се подразумева целокупна људска способност, његове радне али и културне навике, знања, вештине и особине.

2.Средства за рад су алати који помажу повећавању људских природних способности и повећавају ефикасност рада.

Човек са његовим знањем, културом  и искуством и средства за рад сачињавају појам који се назива производне снаге од кога зависи обим и квалитет друштвене производње датог друштва.

3. Предмети рада  су пасиван елеменат друштвене производње који са средствима за рад чини појам који се назива средства за производњу. На пример, предмети рада су земља, рудно богатство, али и алати, машине итд.

Иако нису непосредан чинилац друштвене производње на њу могу веома да утичу и производни односи , а од њих посебно својински односи, односно својина над средствима за производњу. Значајну улогу имају и односи између радника и послодаваца то јест тзв. индустријски односи који се тичу утврђивања цене и услова рада .

Својина над средствима за производњу може бити према важећем правном поретку Републике Србије, јавна својина, приватна својина и задружна,, односно акционарска или деоничарска својина.
Јавна својина је државна својина, својина аутономне покрајине и својина локалне самоуправе и њен "власник" је правно лице.  Приватна својина је инокосна својина приватног тзв. физичког лица . Задружна и акционарска својина су сличне у смислу да представљају удружене приватне својине с том разликом што се задружна својина примењује најчешће над привредним друштвима удружених земљорадника док  је акционарска односно деоничарска својина примеренија за трговачка друштва и банке где се основни капитал дели на једнаке делове тзв акције. Задружна и акционарска својина имају елементе и приватне и јавне својине.Са приватном својином имају везе јер је сачињавају власништва приватних физичких лица док је њен законски титулар правно лице као и код државне или општинске својине. Због тога се понекада овај облик својине сматра најоптималнијим јер у себи садржи предности и приватне и јавне својине.

Да ли постоји предност између различитих облика својине или не односно да ли су неки облици својине супериорнији у односу на друге није доказано иако постоји уверење да је приватна својина надмоћнија у односу на јавну својину због тзв "агенцијског проблема" који се тиче тога да ли је правно лице (држава,општина, покрајина) заинтересованија за савесно пословање од приватне својине где се пословање тиче непосредне судбине самог власника што води закључку (који не мора бити тачан) да је приватна својина надмоћна.
С друге стране, у току приватизације у разним бившим социјалистичким  државама показало се да је модел акционарског друштва бољи од облика приватизације  јавне својине куповином односно продајом капитала инокосном физичком лицу или групи лица . Предности акционарске својине су те што  радници постају власници капитала, имају право учешћа у добити (на дивиденду), право на избор управе и право на део капитала у случају стечаја односно банкрота предузећа. На тај начин и радници престају да буду само радници и постају и власници па је зато тај облик приватизације до најбоље резултате.

Друштвеу производњу чини ланац од четири елемента: производња, расподела, размена и потрошња.

Питања и задаци

1. Шта обухвата друштвена производња?
2.Шта се сматра друштвеном производњом у ширем смислу речи?
3.Који су чиниоци друштвене производње?
4.Шта су производне снаге?
5.Шта су средства за производу?
6.Који облик својинских односа је најважнији за производњу?
7.Које врсте својине над средствима за производњу постоје?
8.Које су сличности акционарске и задружне својине са јавном и приватном својином?
9.Из чега је састављен "ланац" друштвене производње?.

Социјално-патолошке појаве

                       Појам

 Већ знамо да појам социјалног означава друштвено а  појам патолошког означава оно што је болесно, па према томе, социјално патолошке појаве су болесна друштвена стања .

До друштвених " болести " долази због структуралних промена , које могу бити нагле и регресивне. Како је човек, као појединац, друштвено биће то значи да се ова болесна друштвена стања  рефлектују на тог појединца у облику друштвено условљених болесних стања које су болесна стања и са медицинске тачке гледишта као што су алкохолизам и наркоманија, на пример. 

Међутим постоје болесна, односно девијантна друштвена стања која не производе медицинске болести, као што су на пример криминал и деликвенција, а која су последица друштвене неједнакости и условљених неједнаких могућности појединаца да присвајају и уживају у материјалним и нематеријалним добрима .

 Врсте социјално-патолошких појава

Већ према томе, како смо видели, да ли  социјално-патолошке појаве имају болесна медицинскла стања или не разликујемо :

1.Алкохолизам;

2.Наркоманија.

Ово су стања која представљају болесна  друштвена али и медицинска стања. И,

1.Деликвенцију ,

2.Криминал.

Врсте патолошких појава које обично немају медицинске узроке и последице.

                                                    Алкохолизам 

Алкохолизам је широко распрострањена болест , нарочито присутна у западној цивилизација, мада га има свугде. Алкохолизам је друштвено и културно условљен што се види да га има релативно мало  у муслиманским културама. Алкохолизам  треба разликовати од друштвено прихватљивог конзумирања алкохола који се јавља на пример у испијању здраваца и врло умерене конзумације алкохола по интезивности и по последицама које оставља  . Ми се овде нећемо бавити здравственим неко друштвеним аспектима алкохолизма .

Алкохолизам је дуго посматран као порок а не као болест зависности, како га је окарактерисала Светска здравствена организација. Он настаје као последица дуготрајног и масивног конзумирања алкохола.  Сматра се да је он много чешћи код хришћана него код муслимана и будиста а да је код хришћана много чешћи код друштава где удео  руралне структуре доминира над урбаном, због неконтролисане производње и доступности алкохолних пића у приватним, кућним дестилеријама .

Друштвена патологија алкохолизма се остварује кроз негативни утицај на породицу, рад и социјалне контакте. Акохолизам доводи до распада бракова, лошег односа према деци, слабијег радног учинка у јединици времена, честих боловања, насилничког понашања и сл.

И поред свих својих негативних утицаја алкохоло остаје у већини држава света дозвољени облик уживања јер је важан приход и јер је важан социјални вентил .

                                                       Наркоманија

Наркоманија је болест зависности која је много млађа од алкохолизма, макар по његовом обиму . И док се за алкохолизам може рећи да је стар колико и људска цивилизација за наркоманију кажемо да се јавља после другог светског рата као масован проблем .

У САД након другог светског рата јавља се међу интелектуалцима и забављачима наркомански покрет људи који злоупотребљавају дроге како би дожицвели живље и богатије сензације и тако остварили уметнички престиж. Иако је ова опасност брзо препозната односно иако је држава деловала да забрани ширење наркотика, посебно хероина, и других тешких али и "лаких" дрога, наркомански покрет се проширио највише међу омладином која је подражавала своје узоре из света музика, уметности или науке, па чак и спорта .

Наркоманија по последицама сличи на алкохолизам само што може да има још негативнији утицај јер ствара један вид зависности од дрога . С обзиром да су наркотици забрањени њихова цена расте на тржишту тако да цвета илегална трговина које је извор велике и лаке зараде за дилере дроге али и велика опасност за државу и становништво .

Трговина наркотицима подстиче организовани криминал а овај подстиче активности којима се напада државна власт и подстичу облици друштвене аномије како у подручју вредности тако и у подручју економије и функционисања политичког система .

Неке државе тако строго кажњавају илегалну трговину дрогом да се за њу изричу највеће затворске казне, чак и смртне понегде.

                                                       Деликвенција 

Деликвенција или преступништво представља вид социјалног бунта најчешће младих према систему вредности који је доминантан у друштву тзв. "мејнстрим". Овај покрет се јавља у уметности, омладинској штампи, и понашању група младих као што су на пример навијачи . Треба разликовати деликвенцију од хулиганизма који је најчешће насилништво без идеје док је хулиганизам често  стварно ненасилан али заговара идеје супротне важећем моралном поретку . Такав је на пример био хипи покрет у САД 60 тих додина 20 века или панк покрет у Великој Британији 70-тих година 20 века .

За разлику од хулиганизма који никад не може бити друштвено прихватљив због његовог отвореног и манифестног насиља са злопутребом алкохола и дрога, оно што је у једном друштвеном систему деликвенција у следећем може постати мејнстрим. 

Иако се понекад чини да је деликвенција безазлена њено толерисање може се претворити у нешто много  горе и опасније . 

  Криминал  

Криминал је као појам и као реч настао од латинске речи crimen, што значи зло, злочин, злочинство.  Криминал се јавља у сваком друштво али што је друштво сиромашније и што су у њему веће неједнакости између богатих и сиромашних криминал је већи. Криминал не треба мешати са деликвенцијом која је ужи појам и обично се тиче младих који у такво понашање често упадају из помодних разлога или због додира са дрогом или наркотицима, а који након проласка младалачког доба најчеће престају да крше законе.

Врсте криминала се могу овако поделити:

1. "Обичан" криминал. То је  вид криминала где се кривична дела чине у облику насилништва, крађе, силовање, проституција без елемента организованог криминала и сл. Сваки човек може да врши овај вид криминала.

2. "Криминал белих оковратника" је тип криминала кога чине особе које врше друштвене положаје на пример државници, чиновници, судије, тужиоци, полицајци, професори, лекари  и пословни људи . Овај вид криминала обухвата кривична дела корупције, примања и давања мита, проневере новца, злоупотребе положаја, трговине утицајем и сл .

3. Организовани криминал, "мафија". Ово је тип криминала који има елемент организованости у вршењу криминалних дела и најчешће је повезан са криминалом белих оковратника јер не може функционисати без сарадње са државом . Тај вид криминала обухвата незаконито опорезивање или тзв. "рекет", организовано кријумчарење и продаја акцизне робе ( алкохол, цигарете, нафта..) продаја, производња и дистрибуције наркотика, организоване пљачке већих размера, организована проституција и коцка .  У последње време најопаснији облик организованог криминала је тзв. трговина људима .

4. Сајбер криминал се јавља са већим утицајем интернета и обухвата велики број кривичних дела који се тичу интернет превара, крађа идентитета, убацивања вируса у туђе рачунарске системе, педофилија, порнографија и сл .

   Теорије криминала 

Наука која проучава криминал је уђа и помоћна социолошка наука и назива се криминологија. Ова наука проучава узроке настанка криминала и теорије о његовим појавним облицима док је криминалистика наука о превенцији и откривању кривичних дела и хватању учиониоца истих . Криминалистика је у односу на криминалогију посебна а у односу на социологију појединачна наука, која није само социолошка него и психолошка и техничка дисциплина .

У кримнологији постоје следеће теорије о криминалу .

1. Билошка теорија . Ову теорију је развио италијански лекар Ломброзо који је дарвинизам применио на криминал. Он је сматрао дса нису сви људи довољно еволуирали од наших животињских предака већ да постоје неки код којих су се очивала атавистичка својства и да су то криминалци који се могу препознати по снажном гласу, јаким рукама, ниском челу,  маљавости и сл. 

                    

 
                               

Ова теорија данас није релевантна . 

2. Психолошке теорије 

Према психолошкој теорији криминалац је заправо душевно оболела особа код које није примећено то обољење или није узето у обзир као могући визвор  друштвене опасности . Ова теорија је данас само делимично и врло ограничено прихваћена . 

3. Функционалистичка теорија или "теорија разбијених прозора". 

Ова теорија ставља нагласак на недостатак друштвеног механизма контроле који доводи до криминала .  На пример, ако неко дете поломи прозор на школи а то нико не замени или дете казни на неки примерен начин, појавиче се графити на тој школи . Ако ни њих нико не склони појавиће се дилери наркотика а ако ни њих нико на време не склони организовани криминал ће завладати целим насељем .А све је могло бити решено да је неко на време заменио прозор .

4. Идеационе теорије. У свести појединаца постоје стереотипи према неким групама или појединцима . На пример "жене су нејаке",  "црнци су импулсивни" итд. што доводи да се неке групе фаворизују у животним шансама а друге дестимулишу . Они који имају мањак животних шанси због предрасуда присиљени су да врше кажњива дела, макар неки од њих, чиме похрањују стереотипе о добрим и лошим момцима .

5. Конфликтне теорије су заправо отворено или прикривено марксистичке теорије . Постоји сталан сукоб између богатих и сиормашних . Пошто је човек у суштини биће исономије, једнакости, долази до тога да некада сиромашни посегну за имовином богатих па је према томе криминал  у ствари појавни облик класног сукоба који и даље тиња.

Питања

1. Да ли је алкохолизам болест или порок ?

2. Да ли је наркоманије стара као људски род ?

3. Шта је деликвенција ?

4. Шта је криминал?

5. Које су теорије криминала?

6.Којим узроцима криминал објашњава психолошка теорија ?

7. Објасни функционалистичку теорију криминала ?

Друштвена подела рада

Друштвена подела рада је најопштији закон социологије !

Још је грчки филозоф Платон говорио да су најбоља она друштва у којима људи раде послове за које су најспособнији. Идејом поделе рада бавили су се марскисти, Емил Диркем и припадници класичне економске школе Адам Смит и Дејвид Рикардо ! Платон је говорио да мудри треба да владају, храбри  државу треба да бране а вредни да раде. Емил Диркем је наглашавао солидарност међу различитим људима, произвођачима, која их повезује у процесу поделе рада. Карл Маркс је наглашавао социјално-класни аспект поделе рада и говорио да је она узрок појаве класног друштва !                               

           

Врсте друштвене поделе рада

Рад је свесна циљна делатност којом људи прозводе материјална добра ради задовољавања својих основних животних потреба за сигурношћу, одећом, храном, сигурним кровом над главом. Међутим, осим основних потреба човек као рационално биће има и духовне, естетске које нису изведене потребе него потребе које задовољавају након што се остваре оне основне егзистенцијалне потребе. Да би човечанство задовољило мноштво својих потреба оно је принуђено да се тако организује како би то било могуће. То се постиже специјализацијом рада чиме настају професије. И најпримитивнија друштва имају неке облике поделе рада али, што је друштво веће и богатије то су његове потребе разноврсније, а то води све већој подели рада.

Најпознатија врсте подле рада су следеће:

1.Природна подела рада

Ово је подела послова на мушке и женске односно подела по узрасном критеријуму. Овим пословима се могу бавити и деца и  стари и карактеристична је за прединдустријска друштва али је у одређеној мери присутна где год се говори да постоје тзв. „мушки“ и „женски“ послови, што је стереотип.

2.Историјска подела рада

Обухвата

А). Појаву земљорадње која се одваја од ловачко-скупљчке привреде;

Б). Појаву занатства;

В).  Појаву трговине.

Са појавом занатства, а нарочито и трговине, долази до поделе међу људима по месту станишта па тако занатлије и трговци формирају градске насеобине а сточари и ратари остају у сеоској средини.

Секторска подела рада 

Рад се дели на три сектора производње који се даље могу спецификовати по критеријуму општости на посебне, појединачне и специјалне гране производње и услуга. То  су:

1.Примарни сектор (земљорадња,рударство,лов и риболов);

2.Секундарни сектор (индустрија)

3.Терцијарни сектор (сектор услуга) . Овај , као и остали сектори се могу даље делити  на пример на материјалне и нематеријалне услуге (посебан сектор), па се нематеријалне услуге могу јавити у облику образовања,науке,здравства ( тзв. квинтарни сектор, односно појединачни сектори ); здравство се може даље специјализовати на општу медицину и посебну медицину и тако даље...

Подела послова на умне и физичке

Ово је подела послова у суштини подела на нардебодавне и извршилачке послове.

  Значај

Значај друштвене поделе рада је изузетан за људски развој јер повећава његове економске могућности и способност човека да овлада природним појавама које прете његовом опстанку, повећава солидарност међу људима јер повезује разне често непознате људе у јединствени економски простор што доводи до интеракције различитих култура и смањује етничко неповерење !

Питања и задаци:

1.Шта је природна подела рада?

2.Које су врсте поделе рада?

3.Објасни секторску поделу рада ?

Задатак

Како друштвена подела рада повећава солидарност међу народима?