среда, 29. новембар 2023.

Владавина права (правна држава и уставност и законитост)

 


 Појмови ,,владавина права“ и ,,правна држава“ имају приближно исто значење. Први је англосаксонског порекла (Rule of Law-владавина права), а други немачког (Rechtsstaat-правна држава). Суштина и једног и другог појма јесте супростављање неограниченој власти државних органа, а нарочито самовољи апсолутистичких владара и њиховим злоупотребама власти, затим залагање за заштиту појединаца (човека, грађана) и његових права и обратно, заштиту државе од појединаца који крше друштвена правила понашања. Отуда и дубок, хуманистички смисао појмова ,,владавина права“, односно ,,правна држава“. 


Владавина права, по Уставу Србије, обухвата уставне гарантује људских и мањинских права, поделу власти, слободним и непосредним изборима, независном судском влашћу и повиновању свих Уставу и закону.

Трагове залагања за владавину права налазимо у давна времена, а неких начела законитости има у античким (грчким и римским) законима. У старом Риму су настале познате латинске изреке ,,Закон је суров, али је закон“ (лат. Dura lex sed lex), што значи да се закон мора поштовати и извршавати без поговора, и ,,Ни владар не сме да повреди закон“ (лат. Lex non a rege est violanta). Једна одредба из римског права гласи: ,,Нека се сви покоравају закону“ (лат. Omnes oboediant legi) итд. Сличне мисли налазе се и у неким средњовековним правним документима. Тако у једном француском правном документу стоји: ,,Закон је највиша светиња по којој се сви морају управљати“. У великој повељи слобода (1215) записано је право грађана да се побуне против владара у случају да се владар не придржава Повеље. У Душановом законику (1349) изричито се инсистира на законитости и прописује казна за онога ко се не придржава одредаба закона. Значајно је да је тамо записано да су и цар и царица ,,стављени под закон“, а у неким одредбама се парафразирају већ поменуте изреке или правила из римског права, као ова из члана 172: ,,Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми“. Теорија о народној суверености и демократији у савременом смислу настала је у току XVII и XVIII столећа, пре свега у Енглеској и Француској. Ту се јавља читава плејада филозофа, правника и политичких мислилаца: Томас Хобс, Џон Лок, Шарл Монтескје, Жан Жак Русо и други. Њихова схватања извршила су огроман утицај на тадашње друштво и довела до праве духовне револуције. Те идеје су значиле и непосредну припрему за грађанску демократску револуцију у земљама Европе и Северне Америке, а значи и за остваривање владавине права, односно правне државе као негације апсолутистичке феудалне монархије, у којој је воља владара представљала закон. Као резултат грађанско-демократске револуције, крајем XVlll и током XlX столећа велики број европских и америчких држава доноси устав и успоставља уставност и законитост као основне принципе политичког и државног уређења модерне грађанске државе. 

Владавина права (правна држава) свој пуни смисао добија тек у савременом друштву. Била је то и пуна победа човека и човечности, једна од најважнијих и највећих тековина цивилизације. Појам владавине права (односно правне државе) подразумева подвођење под правни поредак свих органа власти и појединаца (грађана), као и организација и установа. При том свако поступање (понашање) супротно правном поретку (а то пре свега значи супротно уставу и закону), без обзира да ли је реч о носиоцима власти или о грађанима, установама и организацијама-подлеже одговорности и санкцијама. Устав и закон установљавају правила понашања (правни поредак) обавезна за све, утврђују права, дужности и обавезе органа државне власти. При томе су за схватање суштине владавине права (правне државе) и за њено остваривање битна и ова два правила:  (1) да у држави нема силе која би била јача од права и  (2) да нико нема више права од других, тј. да су сви пред законом једнаки. 

Шта је суштина начела уставности и законитости? Начела уставности и законитости чине правну садржину владавине права. Шта је њихова суштина?

 Уставност 

Уставност у ширем смислу, подразумева да у једној држави постоје основна друштвена (правна) правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђују да се државна власт организује и врши објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти, односно овлашћења, него што то друштвена правила (утврђена уставом) предвиђају. У ужем, чисто правном смислу, уставност значи сагласност свих прописа (закона, уредаба, одлука и др.), као и појединачних правних аката (нпр. решења органа државне управе, пресуда судова), са уставним одредбама, са уставом. Такође, уставност подразумева да се сви носиоци власти-од парламента који доноси законе, па до органа који те законе извршавају-морају придржавати устава као највишег закона државе, као и закона који су на основу тог устава и донети. 

Законитост

 Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета). У ужем смислу, појам законитости подразумева да сви правни акти нижи од закона (уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и др.) морају бити у сагласности са законом. 

Шта је хијерархија правних прописа? 

Право једне државе изграђено је као правни поредак и представља (тачније, требало би да представља) складну целину коју чине правне норме (правна правила понашања) обликоване у законе и друге правне прописе. Ради обезбеђивања складног и ефикасног деловања правног поретка, а самим тим и државе, неопходно је да се утврди који је правни пропис ,,виши“, а који ,,нижи“, односно који правни пропис има већу а који мању правну снагу. То је хијерархија правних прописа и других правних аката. Устав је правни акт највеће правне снаге и зато је он највиши правни акт. Устав се, међутим, ретко непосредно примењује, већ се поједине групе питања уређују законима. Пример:  група питања која се односе на брак и породицу уређује се законом о браку и породици;  група питања која се односе на образовање-законима о школству,  група питања која се тичу одбране и оружаних снага-законима о одбрани итд. Сви ови закони морају бити у сагласности са уставом. Пошто ни закон не може да обухвати и до краја реши сва питања, то се нека од питања уређују тзв. подзаконским правним актима (уредбама, правилницима, наредбама и др.). Разуме се, и ови акти морају бити у сагласности са законом као правним актом веће правне снаге ( а самим тим и са уставом.) 

Појединачни правни акти 

У примени и спровођењу општих правник аката (закона, уредаба и др.) извршни и управни органи (влада, министарство и др.), као и судски органи (судови), доносе појединачне правне акте (решења, пресуде и др.). На пример, у циљу спровођења Закона о порезима на имовину као општег правног акта, да би грађанин Н. Н. могао да плати порез, орган управе (управа јавних прихода) доноси одговарајуће решење у коме је утврђена пореска обавеза тог грађанина на основу стручно утврђеног стварног стања његове имовине. Овај појединачни правни акт (решење) мора бити у складу са општим правним актом (у овом случају Законом о порезу на имовину). Уколико грађанин сматра да је решење незаконито, он се може жалити непосредно вишем органу. 

Кад је правни акт законит? Законитим се сматра онај правни акт који је у складу (сагласан) са вишим правним актом, обично законом, и то како у погледу поступка доношења форме правног акта (законитост у формалном смислу), тако и у погледу његове садржине (законитост у материјалном смислу). Обратно, законит је онај правни акт који није у складу са вишим, општим правним актом (актима веће правне снаге) било у формалном, било у материјалном смислу. Незаконити правни акти значе кршење правног поретка и они се у свакој држави, као појава која угрожава друштво, морају отклањати из правног поретка. Из оваквог схватања законитости произлазе и обавезе свих државних органа и организација да поступају и одлучују строго у границама закона. То је пут и начин да се из правног живота искључе самовоља и арбитрарност државних органа и државних чиновника кад су у питању права и интереси човека (а самим тим се обезбеђује и његова социјална сигурност.) Међутим, владавина права као политички принцип ни издалека се не исцрпљује само уставношћу и законитошћу у правном смислу (у смислу придржавања устава и закона). Владавина права подразумева одговарајући систем друштвених и политичких односа, целокупан правни поредак, који омогућује да се принцип владавине права ефикасно остварује у свакодневном животу и у свим областима. Владавина права подразумева и постојање неопходног нивоа правне свести код грађана, пре свега о њиховим правима и обавезама, као и неке врсте навика да се поштују друштвена (правна) правила понашања. То је од интереса како за друштво у целини, тако и за грађане као његове чланове. Право је, уосталом, део морала, моралних схватања једног друштва, у које су уграђени и морални назори тога друштва. Правне норме најчешће садрже оно што се уобичајено ради (или би бар требало да се ради). Грађанин не мора баш увек да има пред собом пропис објављен у службеном гласилу да би знао шта и како треба да ради, шта може и сме, а шта не може и не сме. Међутим, он је дужан да и сам разлучује шта је добро и корисно и за појединца и за друштво, од онога што је некорисно и рђаво. Отуда се у цивилизованом друштву закони извршавају не толико из страха од санкција колико (и све више) из осећања дужности, из поштовања одређених моралних норми, које су јаче и од правног прописа. 

Значај уставности и законитости

 Уставност и законитост значе двострану правну заштиту. а) С једне стране, доследна примена ових принципа значи брану од противправног деловања, шиканирања и самовољног поступања државних органа и лица која у тим органима раде (чиновника) према грађанима и њиховим организацијама. б) С друге стране, ови принципи обезбеђују и државу као друштвену заједницу од незаконитог (противправног) деловања и самовоље појединаца. На овај начин се обезбеђује не само правна и социјална сигурност грађана, већ и стабилност друштва у целини. Није случајно што је у народу уврежено мишљење да људима ништа није теже него кад у земљи ,,нема реда и закона“, јер је безакоње (хаос) најтеже стање у коме се може наћи једно друштво и једна држава. Живот у цивилизованом друштву и савременој држави подразумева постојање и поштовање утврђених друштвених правила (правних норми) које је држава прописала (односно које је донело народно представништво) као општеобавезна правила понашања свих. То је нешто од чега нема (и не сме бити) одступања ако држава жели да сачува сопствену стабилност и да истовремено осигура правну и социјалну сигурност својих грађана. Услови за остваривање уставности и законитости Устав, сам по себи, не може бити довољан да обезбеди уставност ако у њему нису обезбеђене гарантије да га се сви придржавају и ако нису утврђена средства за обезбеђивање уставности (контрола уставности односно законитости.) Такође, ни прокламовање принципа уставности и законитости, само по себи, не значи много ако се за њихово остваривање не обезбеђују друштвено-економски, политички и културни услови, као што су: демократски политички односи, изграђени правни поредак, јасност, одређеност и реалност самих правних прописа, доступност правних аката онима који треба да их примењују (објављивање прописа), воља власти да се закони и други прописи извршавају, одређени ниво правне свести код становништва итд. Један од основних услова за остваривање уставности и законитости јесте обезбеђивање једнакости свих пред законом. Без ове једнакости нема не само владавине права, већ ни демократије, слободе, а самим тим ни модерне државе. 

 Принципи уставности и законитости у  Уставу Републике Србије

 Уставом РС од 1990,као и Уставом СРЈ 1992, утврђени су принципи уставности и законитости, који ће овде бити наведени:

 (1) сагласност закона и других општих акта са уставом (Устав СРЈ, члан 115, став 1 и Устав РС, члан 119, став 1); 

 (2) супрематија закона у односу на прописе и друге опште акте ниже од закона, као и у односу на појединачне правне акте, радње и мере државних органа (Устав СРЈ, члан 115, став 2 и Устав РС, члан 119, став 2)

; (3) супрематија савезног закона у односу на републичке законе и друге прописе (Устав СРЈ, члан 115, став 2); (престао да важи)

 (4) ступање на снагу закона и других прописа тек после објављивања (по правилу осмог дана од дана објављивања;

 (5) забрана повратног дејства закона и других прописа, сем појединих одредаба закона кад то захтева општи интерес ;

 (6) поступање у законом предвиђеном поступку и од стране надлежног државног органа ;

 (7) право сваког на једнаку заштиту својих права пред судом и другим органима власти;

 (8) право жалбе на појединачне правне акте судских, управних и других органа и право на вођење управног спора;

 (9) право сваког на накнаду штете коју незаконитим или неправилним радом нанесу службена лица или државни органи .

Заштита уставности и законитости

 Облици повреда (кршења) уставности и законитости .

У правном животу често долази до повреда, односно кршења уставности и законитости, и то на различите начине. Кад је правни акт неуставан? Кад акт мање правне снаге није сагласан са актом веће правне снаге – реч је о неуставности, односно незаконитости акта мање правне снаге. Дешава се, на пример, да нека уредба или правилник нису сагласни са законом, а није редак случај да поједине одредбе закона (па и закони у целини) буду у супротности са уставом, а врло често појединачни правни акти нису у складу са општим правним актима (законима, уредбама итд.), тј. да су незаконити.

 Кад је правни акт незаконит? Појединачан правни акт (решење, пресуда) може бити незаконит у формалном и материјалном смислу

 У формалном смислу незаконит је углавном у следећим случајевима: 

 (1) када је тај акт донео ненадлежан државни орган;

  (2) кад акт није донет по прописаном поступку; 

 (3) кад акт није донет у прописаној форми.

 У материјалном смислу може бити незаконит углавном у два случаја: 

 (1) кад акт нема садржину коју предвиђа виши (,,јачи“) правни акт (правни пропис) 

 (2) кад акт не садржи адекватно приказане чињенице које су битне за њега. Неуставност, односно незаконитост правних аката може настајати (и настаје) из више разлога, али су два најчешћа. Први је незнање доносиоца правног акта, односно недовољно познавање и разумевање суштине општег правног акта веће правне снаге, или, пак, непознавање поступака за његово доношење. Други разлог је интерес доносиоца правног акта, који може намерно избегавати да правилно примени општу правну норму ,,јаче“ правне снаге. А интереси могу бити (и по правилу јесу) такође различити. 

Како заштитити уставност и законитост? Придржавање уставности и законитости, тј. понашање у складу са правним поретком, јесте основно средство грађана, предузећа, установа и осталих субјеката да остваре своја права и интересе, као што је, исто тако, основно средство заштите државе и друштва, односно одбране правног поретка. Повреда, односно кршење уставности и законитости значи понашање супротно утврђеном правном поретку. Самим тим, то је супротно и друштвеном поретку јер угрожава стабилност друштва и отежава, па чак и онемогућава, остваривање циљева друштва. Због свега тога појаве неуставности и незаконитости се избегавају, а кад нестану, оне се сузбијају и отклањају као друштвено опасне јер производе штетне последице како за појединца, чије слободе, права и интереси могу бити угрожени, тако и за друштво у целини. Устав сваке државе предвиђа механизам заштите уставности и законитости који чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни судови и сл.). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем. Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе. 

 Када је у питању повреда законитости појединачним правним актом, правни поредак сваке државе, па и наше, предвиђа одређена правна средства, под којима се подразумева право грађана и организација да од надлежних органа (управе, судова) захтевају да се испита законитост неког појединачног правног акта (нпр. решења органа управе, пресуде суда и сл.). Ако је општи правни акт неуставан и незаконит, онда се може покренути поступак за оцену уставности или (само) законитости тога акта код уставног суда, како предвиђа Устав РС. У Уставу РС утврђено је да је старање о уставности и законитости дужност судова, посебо уставних судова, али да је то и дужност свих грађана и организација, као и носилаца јавних функција (функционера).

  Уставни судови и редовни судови 

Уставни судови

 Систем заштите и гарантија уставности и законитости различит је од земље до земље. У неким земљама то је уставни суд (Аустрија, Италија, Немачка, Југославија,  Португалија, Турска, Чешка, Словачка, Чиле и друге), у другим врховни суд (САД и неке латино – америчке државе), а у неким посебни политички и државни органи (нпр. Уставни савет у Француској) или редовни судови (Швајцарска.) У неким земљама контролу и заштиту уставности и законитости врши сам законодавни орган (парламент), што је био случај у тзв. социјалистичким земљама (СССР, Кина, Бугарска, Куба, Албанија и друге, а до 1963. и Југославија). Овај последњи начин контроле уставности и законитости најмање је ефикасан. Кроз дугу праксу контроле и заштите уставности дошло се до закључка да је функција заштите устава и уставности веома сложена и осетљива. Због тога се изграђивало схватање да ту функцију не треба да остварују парламент, као уставотворни и законодавни орган, нити редовни судови или неки посебни политички органи у парламенту или ван парламента, већ један посебан државни орган, одвојен од законодавне; извршне и друге власти (нпр. од шефа државе), орган који би био и довољно компетентан и са довољно ауторитета у држави да ту функцију обавља и да буде гарант заштите уставности. Тако су се после Првог светског рата појавили уставни судови управо са таквим својствима и положајем. 

 Уставно судство у Југославији успостављено је Уставом од 1963. С обзиром на федеративно уређење државе, као и на специфичност заштите и гарантија уставности и законитости, поред Уставног суда Југославије, успостављено је и шест уставних судова република. Касније (1971) установљена су и два покрајинска уставна суда (који су уставом РС од 1990. укинути.) Уставни судови у Југославији нису у систему правосуђа (као редовни судови), већ су посебни државни органи који имају уставом утврђене функције и надлежности и раде по посебном поступку .

 Судови

 Институција судства је веома стара, не неки начин колико и држава. Увек је било кривичних дела и спорења око права, па је неко морао пресуђивати. 

 У почетку је владар био и судија, али се временом судство развијало и уобличавало у посебну државну функцију коју обављају посебни државни органи, судови.

 Почетком новог века почело се ширити схватање о подели власти на законодавну, извршну и судску, које би биле независне у раду. Тако су судови у свом раду били све више независни од законодавне и извршне власти, а на судске одлуке су све мање могли утицати други државни органи, нарочито извршни.

 Судска функција састоји се у: 1. утврђивању (констатацији) да ли је било или није било повреда права, односно противправног понашања (деликта, прекршаја) и , 2. у одређивању санкције за утврђену повреду права, односно за утврђено противправно понашање. То се чини судским актом (најчешће пресудом) као појединачним правним актом.

 Судови примењују опште правне норме (прописе) на појединачне случајеве, обезбеђујући тако примену закона, односно отклањајући незаконито понашање и повреде права. 

 Улога судова 

 У обављању своје функције судови имају двоструку улогу:  (1) да својим одлукама пруже заштиту права и интереса грађана, установа и организација и  (2) да штите правни (друштвени) поредак у држави. 

 Надлежност судова  

Судовима су поверене углавном две врсте надлежности:  (1) да суде за кривична дела и да изричу казне и друге санкције за та дела и  (2) да решавају грађанске спорове који настају у вези са остваривањем права грађана, установа, организација (имовински, породични и други спорови). 

У неким земљама судовима се поверава и контрола законитости општих правних аката. 

 Судски поступак 

 Суд поштује строго утврђене недлежности и посебан начин рада – судски поступак. Рад судова регулисан је законски прописаним судским поступцима кривичним (за кривичне ствари), парничним (за имовинске, породичне и сличне грађанскоправне спорове), ванпарничним (за оне послове где суд не одлучује о повреди неког права или интереса већ само утврђује неко чињенично стање, нпр. проглашава нестало лице за умрло, расправља о наслеђивању заоставштине, уводи имовину у земљишне књиге, а привредне и друге организације у регистар и друго), управним (за оцену законитости појединачних управних аката, нпр. решења управних органа.)

 Поступак пред судом је доста сложен и траје релативно дуго, што је условљено осетљивошћу и сложеношћу саме ствари о којој се одлучује (пресуђује). Најчешће је реч о правима и интересима људи, а суд мора ,,делити правду“. То се не може радити на брзину, већ на основу свестраног испитивања и сагледавања свих чињеница које могу бити значајне за одлуку. Правила судског поступка треба да обезбеде свестрано испитивана чињеница битних за одлучивање (пресуђивање), као и објективност у решавању конкретних случајева. Та свестраност и објективност постиже се тако што се узимају у обзир сви докази, саслушава свака страна и што је сваком омогућено да се пред судом брани, да износи доказе и да се непосредно супроставља другој страни (побијајући њене наводе). Суд (судско веће) доноси одлуку (пресуду) на основу закона, али исто тако и на основу слободног судског уверења у оцени доказа који су изнети на суд. Важна ствар у судском поступку јесте право незадовољне стране да жалбом побија првостепену пресуду, као и да користи друга правна средства. 

Врста судова

Постоји више врста судова. То је свакој држави друкчије решено, зависно од традиције и од дражавног уређења дотичне земље: судови опште надлежности и специјализовани судови (трговачки, поморски, управни, за радне спорове и други). Организација и функционисање правосуђа, као битног дела укупног државног уређења, а одређеној је корелацији са укупним односима у друштву и држави. Уосталом, судови изричу правду на основу правних прописа (закона и др.) које доносе други државни органи (пре свега парламент), у којима превагу имају одређене друштвене и политичке снаге које своју вољу претварају у право.


Питања:

1.Шта је суштина појмова владивине права  ("правне државе")?

2.Шта је уставност у ширем смислу?

3.Шта је законитост у ужем смислу?

4.Објасни разлику између уставности и законитости у ширем и ужем смислу?

5.Објасни хијерархију правних аката?

6.Који су прописи нижи од закона? А који су прописи нижи од Устава?

7.Које су врсте појединачних правних аката?

8.Који суд оцењује уставност и законитост општих аката?

9.Наведи врсте судских поступака?

10.Опиши правила судског поступка. Зашто он траје дуго ?

четвртак, 2. новембар 2023.

Сувереност

Сувереност је појам који објашњава политичке одлике једног система као независног од неког другог. Он се највише користи за описивање независности држава.

Реч сувереност је француског порекла и означава "највишу власт", односно нешто што је највише у свом домену.

               Врсте суверености

1. Народна сувереност (или грађанска сувереност);

Политичка власт произилази из слободних избора и облика непосредног одлучивања грађана на референдуму и путем грађанске иницијативе.

2. Апсолутна сувереност.

Свака држава има на својој територији апсолутно сва права и није везана никаквим обавезама према другим државама или међународним организацијама.

3. Ограничена сувереност

Државе су ограничене међународним правом и правом међународних организација чији су чланови ( на пример Европске уније);

4. Савремена сувереност

Државе деле забринутост за важне вредности као што је на пример мир и сарађују са другим државама и међународним организацијама по тим питањима.

5. Национална сувереност.

Ова врста суверености даје право народу на самоодређење укључујући и право на отцепљење или уједињење.

          Историјски развој

Појам суверености државе је настао у Европи у 16 и 17 веку након верских ратова и сукоба између Цркве и државе. Из ових сукоба је изашао принцип да у једној држави постоји само једна највиша власт којој се сви морају подредити укључујући и цркву.

После националних револуција у 19 и 20 веку прихваћен је принцип националне суверености односно права народа на самоопредељење. Тако је настала Југославија али је тако престала да постоји.

Након државних злочина нациста у другом светском рату прихваћена је концепција да државе немају право да крше људска права и слободе и да могу бити кажњене ако то чине. Због тога су настале Уједињење нације.

Питања

1. Шта је сувереност?
2.Које су врсте суверености?
3. Објасни развој суверености?