Популациона политика је скуп мера којим организовано друштво (држава и њене институције) утичу на природни прираштај становништва.
Мере, односно облици популационе политике зависе од кретања становништва, од структуре становништва и од других одлика као што је економска снага друштва.
По правилу, сиромашнија и руралнија друштва имају већи природни прираштај становништва и ту су потребне мере да се смањи наталитет.
Потпуно је другачије са богатим друштвима која имају низак природни прираштај становништва па су потребне мере за подстицај наталитета.
Ово је тзв.Гиденсов парадокс по коме већи број деце имају сиромашни који теже издржавају породицу него богати који би то могли лакше
Примери мера којим се смањује наталитет је кинеска "политика једног детета" . Ово су ретки примери и углавном се државе боре да подстакну наталитет путем економских и пореских олакшица за децу и младе брачне парове, мере помагања младих брачних парова који теже долазе до родитељства, пореске олакшице за предузећа која запошљавају труднице и слично. У најновије време неке државе, као Пољска на пример, покушавају да подигну наталитет репресивним мерама као што је забрана абортуса.
Велики наталитет има економске последице јер повећава сиромаштво што доводи до низа друштвених проблема. Од сиромаштва и незапослености, до грађанских сукоба и велике миграције становништва.
Значајну улогу у спречавању негативних појава превисоког наталитета и нежељене трудноће има здравствено просвећивање и образовање уопште целе популације а нарочито младог нараштаја.
Низак наталитет доводи до друге врсте друштвених проблема. Убрзано старење становништва, недостатак стручне радне снаге у многим областима , велики прилив имиграната и притисци на систем социјалне заштите.
1. Шта је Гиденсов парадокс ?
2. Који је најпознатији модел друштвене регулације великог наталитета?
3. До којих проблема доводи низак наталитет ?
