Цивилизација и култура

Цивилизација је хијерархијски систем урбаних заједница које су се одвојиле од природе и над њом успоставиле доминацију.

Сам израз цивилизација потиче од латинске речи civis и означава град и урбану средину. Са појавом првих цивилизација људски род је напустио номадски ловачко-скупљачки начин живота и заменио га седелачким начином живота у сложеним заједницама које су повезане симболичким средствима , писмом.

Можемо разликовати древне цивилизације старог Египта, Асираца, Јевреја, Рима, и модерну цивилизацију.

У том смислу "цивилизација" има два значења: као сложени урбани систем посредован државом и писаним документима, други, цивилизација као одељене временске епохе.

Култура је појава шира и дубља од цивилизације и она је њен наставак. Култура проистиче од речи colere што значи обрадити, преобразити нешто. Многи антрополози сматрају да је култура преобразила хомоноида у људско биће постепеним и сталним процесом. Култура је процес.

Она има везе са људским искуством,са настанком ватре, са образовањем камена, са забранама и обичајима који су претходили писаним законима и цивилизацијом која је само наставак културе као вечног и само човеку својственог процеса.

Појам грађанина !

 

Данас се грађанима називају сви држављани једне земље који имају право гласа али и широк дијапазон обавеза према политичкој заједници у којој живе – држави, но којима заузврат та иста политичка заједница – држава гарантује права и слободе

Одмах на почетку да разјаснимо једну ствар – појам грађанин је политички појам. Реч је о припаднику организоване политичке заједнице – државе, чији је статус одређен његовим или њеним политичким положајем у поменутој политичкој заједници. То даље значи да и грађански протест представља политички чин (јаван и ненасилан), који има за циљ непристајање на одређене поступке власти.

Такође, грађанин не припада ускостраначкој политичкој категорији, што значи да ни грађански протест није ускостраначки политички чин. Ову разлику једино не увиђају они који политику сагледавају искључиво као олигархијску арену унутар које се партије и странке боре за власт. Међутим, политика је знатно комплекснија област од ускостручног политичког арбајта. (Ускостручног у контексту партијско-страначких „стручњака” који сматрају да једино они имају монопол над политичком делатношћу.)

Политика дакле не подразумева само партијски активизам, већ и онај нестраначки – грађански. Штавише, политика се односи на сваку активност коју појединци и групе спроводе у грађанском друштву с циљем да утичу на јавну политику. Отуда политички чин неће подразумевати ситуацију у којој грађанин просипа корпу са смећем у контејнер, али је свакако политички чин уколико грађанин корпу са смећем проспе испред Народне скупштине. Таквим перформансом, грађанин изражава лично незадовољство начином на који га представљају они којима је на изборима дао овлашћење да га представљају у кључној институцији законодавне власти. Но, то не значи да је такав грађанин неваспитани и насилни припадник друштва или члан ове или оне политичке странке. У питању може бити лични чин грађанске непослушности. Јер бити грађанин, не значи само имати зајемчене слободе и права које му припадају као људском бићу, већ и активно користити поменута права и слободе. И, наравно, побунити се уколико су та права и слободе угрожене.

Појам грађанин „скован” је у Француској револуцији и овековечен у чувеној Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године. На тај начин је обичан човек, до тог тренутка обесправљени и маргинализовани појединац, доспео на јавну сцену као политичко биће, а не само као биолошки организам. Штавише, након Француске револуције појам грађанин престаје да означава становника града и почиње да подразумева друштвено-политички статус који подједнако обухвата и богате и сиромашне припаднике државе као политичке заједнице.

Данас се грађанима називају сви држављани једне земље који имају право гласа али и широк дијапазон обавеза према политичкој заједници у којој живе – држави, но којима заузврат та иста политичка заједница – држава гарантује права и слободе. Дешава се, међутим, да слободе и права грађана буду угрожене. И тада грађани или реагују или не реагују. Управо се на поменутом реаговању или нереаговању може извршити типологија грађана. На пример, активни грађани (грађани у правом смислу те речи) ангажоваће се да заштите лична права и слободе, као и права и слободе других. Насупрот њима, пасивни грађани ће трпети кршења основних права и слобода од стране државе па ће се на тај начин сами сврстати у категорију поданика.

Активни грађанин слободно критикује власт која крши људска права и слободе без обзира на то да ли је за ту власт гласао, јер је вођен идејом општег добра. Пасивни поданик толерише самовољу политичко-партијске опције коју симпатише и која му неретко обезбеђује одређене привилегије.  Стога је у праву Ерих Фром када у спису „Имати ли бити” каже да разлика између имања и бивствовања јесте разлика између друштва усмереног на ствари и оног усмереног на особе. Није битно ако толеришем кршење основних моралних принципа друштва у којем живим, све док од таквог чина имам личних користи и повољних шанси да згрћем још више материјалних добара. Нажалост живимо у свету у којем овакав животни став доминира.

У свету који човека претвара у ствар и који ставља акценат на имати уместо на бити. Тим пре је улога грађанина веома драгоцена у времену у којем живимо. Јер бити грађанин значи имати слободу али не често и привилегије. Док бити страначки поданик значи имати често привилегије али не и слободу. Реч је о два супротстављена типа карактера, при чему карактер поданика – потрошача преовладава, а са њим и орвеловска максима „слобода је ропство”.

Извор: "Политика" 23.02.2019. Борис Јашовић

Питања за ђаке

1. Шта је грађанин ? 

2. У чему се састоји веза појма грађанина и политичког активизма? 

3. Где је и кад "скован" појам грађанина ?

4. У чему је разлика између појмова "грађанин" и "поданик" ?

5. У чему је разлика између "активних" и "пасивних" грађана ?

Друштвена производња

Тип часа - обрада
Метод - фронтални рад
Средства- припреме часа
Циљ часа : навести чиниоце друштвене производње
Исход: да разуме појам друштвене прозводње


- Друштвена производња обухвата производњу материјалних и нематеријалних добара и прилагођавање природе људским потребама. У ширем смислу и услуге, материјалне и нематеријалне, такође су део друштвене производње. Заправо цела правно-политичка и културна структура чини аспекте друштвене производње.

- Најважнији чиниоци друштвене производње су;

1.Човек, са његовим знањем и искуством;
2.Средства за рад; 
3.Предмети рада.

1. Људско искуство се стиче кроз формално и неформално образовање и кроз рад који не мора да буде само професионалан рад. Под појмом искуства и рада се подразумева целокупна људска способност, његове радне али и културне навике, знања, вештине и особине.

2.Средства за рад су алати који помажу повећавању људских природних способности и повећавају ефикасност рада.

Човек са његовим знањем, културом  и искуством и средства за рад сачињавају појам који се назива производне снаге од кога зависи обим и квалитет друштвене производње датог друштва.

3. Предмети рада  су пасиван елеменат друштвене производње који са средствима за рад чини појам који се назива средства за производњу. На пример, предмети рада су земља, рудно богатство, али и алати, машине итд.

Иако нису непосредан чинилац друштвене производње на њу могу веома да утичу и производни односи , а од њих посебно својински односи, односно својина над средствима за производњу. Значајну улогу имају и односи између радника и послодаваца то јест тзв. индустријски односи који се тичу утврђивања цене и услова рада .

Својина над средствима за производњу може бити према важећем правном поретку Републике Србије, јавна својина, приватна својина и задружна,, односно акционарска или деоничарска својина.
Јавна својина је државна својина, својина аутономне покрајине и својина локалне самоуправе и њен "власник" је правно лице.  Приватна својина је инокосна својина приватног тзв. физичког лица . Задружна и акционарска својина су сличне у смислу да представљају удружене приватне својине с том разликом што се задружна својина примењује најчешће над привредним друштвима удружених земљорадника док  је акционарска односно деоничарска својина примеренија за трговачка друштва и банке где се основни капитал дели на једнаке делове тзв акције. Задружна и акционарска својина имају елементе и приватне и јавне својине.Са приватном својином имају везе јер је сачињавају власништва приватних физичких лица док је њен законски титулар правно лице као и код државне или општинске својине. Због тога се понекада овај облик својине сматра најоптималнијим јер у себи садржи предности и приватне и јавне својине.

Да ли постоји предност између различитих облика својине или не односно да ли су неки облици својине супериорнији у односу на друге није доказано иако постоји уверење да је приватна својина надмоћнија у односу на јавну својину због тзв "агенцијског проблема" који се тиче тога да ли је правно лице (држава,општина, покрајина) заинтересованија за савесно пословање од приватне својине где се пословање тиче непосредне судбине самог власника што води закључку (који не мора бити тачан) да је приватна својина надмоћна.
С друге стране, у току приватизације у разним бившим социјалистичким  државама показало се да је модел акционарског друштва бољи од облика приватизације  јавне својине куповином односно продајом капитала инокосном физичком лицу или групи лица . Предности акционарске својине су те што  радници постају власници капитала, имају право учешћа у добити (на дивиденду), право на избор управе и право на део капитала у случају стечаја односно банкрота предузећа. На тај начин и радници престају да буду само радници и постају и власници па је зато тај облик приватизације до најбоље резултате.

Друштвеу производњу чини ланац од четири елемента: производња, расподела, размена и потрошња.

Питања и задаци

1. Шта обухвата друштвена производња?
2.Шта се сматра друштвеном производњом у ширем смислу речи?
3.Који су чиниоци друштвене производње?
4.Шта су производне снаге?
5.Шта су средства за производу?
6.Који облик својинских односа је најважнији за производњу?
7.Које врсте својине над средствима за производњу постоје?
8.Које су сличности акционарске и задружне својине са јавном и приватном својином?
9.Из чега је састављен "ланац" друштвене производње?.

Социјално-патолошке појаве

                       Појам

 Већ знамо да појам социјалног означава друштвено а  појам патолошког означава оно што је болесно, па према томе, социјално патолошке појаве су болесна друштвена стања .

До друштвених " болести " долази због структуралних промена , које могу бити нагле и регресивне. Како је човек, као појединац, друштвено биће то значи да се ова болесна друштвена стања  рефлектују на тог појединца у облику друштвено условљених болесних стања које су болесна стања и са медицинске тачке гледишта као што су алкохолизам и наркоманија, на пример. 

Међутим постоје болесна, односно девијантна друштвена стања која не производе медицинске болести, као што су на пример криминал и деликвенција, а која су последица друштвене неједнакости и условљених неједнаких могућности појединаца да присвајају и уживају у материјалним и нематеријалним добрима .

 Врсте социјално-патолошких појава

Већ према томе, како смо видели, да ли  социјално-патолошке појаве имају болесна медицинскла стања или не разликујемо :

1.Алкохолизам;

2.Наркоманија.

Ово су стања која представљају болесна  друштвена али и медицинска стања. И,

1.Деликвенцију ,

2.Криминал.

Врсте патолошких појава које обично немају медицинске узроке и последице.

                                                    Алкохолизам 

Алкохолизам је широко распрострањена болест , нарочито присутна у западној цивилизација, мада га има свугде. Алкохолизам је друштвено и културно условљен што се види да га има релативно мало  у муслиманским културама. Алкохолизам  треба разликовати од друштвено прихватљивог конзумирања алкохола који се јавља на пример у испијању здраваца и врло умерене конзумације алкохола по интезивности и по последицама које оставља  . Ми се овде нећемо бавити здравственим неко друштвеним аспектима алкохолизма .

Алкохолизам је дуго посматран као порок а не као болест зависности, како га је окарактерисала Светска здравствена организација. Он настаје као последица дуготрајног и масивног конзумирања алкохола.  Сматра се да је он много чешћи код хришћана него код муслимана и будиста а да је код хришћана много чешћи код друштава где удео  руралне структуре доминира над урбаном, због неконтролисане производње и доступности алкохолних пића у приватним, кућним дестилеријама .

Друштвена патологија алкохолизма се остварује кроз негативни утицај на породицу, рад и социјалне контакте. Акохолизам доводи до распада бракова, лошег односа према деци, слабијег радног учинка у јединици времена, честих боловања, насилничког понашања и сл.

И поред свих својих негативних утицаја алкохоло остаје у већини држава света дозвољени облик уживања јер је важан приход и јер је важан социјални вентил .

                                                       Наркоманија

Наркоманија је болест зависности која је много млађа од алкохолизма, макар по његовом обиму . И док се за алкохолизам може рећи да је стар колико и људска цивилизација за наркоманију кажемо да се јавља после другог светског рата као масован проблем .

У САД након другог светског рата јавља се међу интелектуалцима и забављачима наркомански покрет људи који злоупотребљавају дроге како би дожицвели живље и богатије сензације и тако остварили уметнички престиж. Иако је ова опасност брзо препозната односно иако је држава деловала да забрани ширење наркотика, посебно хероина, и других тешких али и "лаких" дрога, наркомански покрет се проширио највише међу омладином која је подражавала своје узоре из света музика, уметности или науке, па чак и спорта .

Наркоманија по последицама сличи на алкохолизам само што може да има још негативнији утицај јер ствара један вид зависности од дрога . С обзиром да су наркотици забрањени њихова цена расте на тржишту тако да цвета илегална трговина које је извор велике и лаке зараде за дилере дроге али и велика опасност за државу и становништво .

Трговина наркотицима подстиче организовани криминал а овај подстиче активности којима се напада државна власт и подстичу облици друштвене аномије како у подручју вредности тако и у подручју економије и функционисања политичког система .

Неке државе тако строго кажњавају илегалну трговину дрогом да се за њу изричу највеће затворске казне, чак и смртне понегде.

                                                       Деликвенција 

Деликвенција или преступништво представља вид социјалног бунта најчешће младих према систему вредности који је доминантан у друштву тзв. "мејнстрим". Овај покрет се јавља у уметности, омладинској штампи, и понашању група младих као што су на пример навијачи . Треба разликовати деликвенцију од хулиганизма који је најчешће насилништво без идеје док је хулиганизам често  стварно ненасилан али заговара идеје супротне важећем моралном поретку . Такав је на пример био хипи покрет у САД 60 тих додина 20 века или панк покрет у Великој Британији 70-тих година 20 века .

За разлику од хулиганизма који никад не може бити друштвено прихватљив због његовог отвореног и манифестног насиља са злопутребом алкохола и дрога, оно што је у једном друштвеном систему деликвенција у следећем може постати мејнстрим. 

Иако се понекад чини да је деликвенција безазлена њено толерисање може се претворити у нешто много  горе и опасније . 

  Криминал  

Криминал је као појам и као реч настао од латинске речи crimen, што значи зло, злочин, злочинство.  Криминал се јавља у сваком друштво али што је друштво сиромашније и што су у њему веће неједнакости између богатих и сиромашних криминал је већи. Криминал не треба мешати са деликвенцијом која је ужи појам и обично се тиче младих који у такво понашање често упадају из помодних разлога или због додира са дрогом или наркотицима, а који након проласка младалачког доба најчеће престају да крше законе.

Врсте криминала се могу овако поделити:

1. "Обичан" криминал. То је  вид криминала где се кривична дела чине у облику насилништва, крађе, силовање, проституција без елемента организованог криминала и сл. Сваки човек може да врши овај вид криминала.

2. "Криминал белих оковратника" је тип криминала кога чине особе које врше друштвене положаје на пример државници, чиновници, судије, тужиоци, полицајци, професори, лекари  и пословни људи . Овај вид криминала обухвата кривична дела корупције, примања и давања мита, проневере новца, злоупотребе положаја, трговине утицајем и сл .

3. Организовани криминал, "мафија". Ово је тип криминала који има елемент организованости у вршењу криминалних дела и најчешће је повезан са криминалом белих оковратника јер не може функционисати без сарадње са државом . Тај вид криминала обухвата незаконито опорезивање или тзв. "рекет", организовано кријумчарење и продаја акцизне робе ( алкохол, цигарете, нафта..) продаја, производња и дистрибуције наркотика, организоване пљачке већих размера, организована проституција и коцка .  У последње време најопаснији облик организованог криминала је тзв. трговина људима .

4. Сајбер криминал се јавља са већим утицајем интернета и обухвата велики број кривичних дела који се тичу интернет превара, крађа идентитета, убацивања вируса у туђе рачунарске системе, педофилија, порнографија и сл .

   Теорије криминала 

Наука која проучава криминал је уђа и помоћна социолошка наука и назива се криминологија. Ова наука проучава узроке настанка криминала и теорије о његовим појавним облицима док је криминалистика наука о превенцији и откривању кривичних дела и хватању учиониоца истих . Криминалистика је у односу на криминалогију посебна а у односу на социологију појединачна наука, која није само социолошка него и психолошка и техничка дисциплина .

У кримнологији постоје следеће теорије о криминалу .

1. Билошка теорија . Ову теорију је развио италијански лекар Ломброзо који је дарвинизам применио на криминал. Он је сматрао дса нису сви људи довољно еволуирали од наших животињских предака већ да постоје неки код којих су се очивала атавистичка својства и да су то криминалци који се могу препознати по снажном гласу, јаким рукама, ниском челу,  маљавости и сл. 

                    

 
                               

Ова теорија данас није релевантна . 

2. Психолошке теорије 

Према психолошкој теорији криминалац је заправо душевно оболела особа код које није примећено то обољење или није узето у обзир као могући визвор  друштвене опасности . Ова теорија је данас само делимично и врло ограничено прихваћена . 

3. Функционалистичка теорија или "теорија разбијених прозора". 

Ова теорија ставља нагласак на недостатак друштвеног механизма контроле који доводи до криминала .  На пример, ако неко дете поломи прозор на школи а то нико не замени или дете казни на неки примерен начин, појавиче се графити на тој школи . Ако ни њих нико не склони појавиће се дилери наркотика а ако ни њих нико на време не склони организовани криминал ће завладати целим насељем .А све је могло бити решено да је неко на време заменио прозор .

4. Идеационе теорије. У свести појединаца постоје стереотипи према неким групама или појединцима . На пример "жене су нејаке",  "црнци су импулсивни" итд. што доводи да се неке групе фаворизују у животним шансама а друге дестимулишу . Они који имају мањак животних шанси због предрасуда присиљени су да врше кажњива дела, макар неки од њих, чиме похрањују стереотипе о добрим и лошим момцима .

5. Конфликтне теорије су заправо отворено или прикривено марксистичке теорије . Постоји сталан сукоб између богатих и сиормашних . Пошто је човек у суштини биће исономије, једнакости, долази до тога да некада сиромашни посегну за имовином богатих па је према томе криминал  у ствари појавни облик класног сукоба који и даље тиња.

Питања

1. Да ли је алкохолизам болест или порок ?

2. Да ли је наркоманије стара као људски род ?

3. Шта је деликвенција ?

4. Шта је криминал?

5. Које су теорије криминала?

6.Којим узроцима криминал објашњава психолошка теорија ?

7. Објасни функционалистичку теорију криминала ?

Друштвена подела рада

Друштвена подела рада је најопштији закон социологије !

Још је грчки филозоф Платон говорио да су најбоља она друштва у којима људи раде послове за које су најспособнији. Идејом поделе рада бавили су се марскисти, Емил Диркем и припадници класичне економске школе Адам Смит и Дејвид Рикардо ! Платон је говорио да мудри треба да владају, храбри  државу треба да бране а вредни да раде. Емил Диркем је наглашавао солидарност међу различитим људима, произвођачима, која их повезује у процесу поделе рада. Карл Маркс је наглашавао социјално-класни аспект поделе рада и говорио да је она узрок појаве класног друштва и државе !                               

           

Врсте друштвене поделе рада

Рад је свесна циљна делатност којом људи прозводе материјална добра ради задовољавања својих основних животних потреба за сигурношћу, одећом, храном, сигурним кровом над главом. Међутим, осим основних потреба човек као рационално биће има и духовне, естетске и етичке потребе које нису изведене потребе него потребе које задовољавају након што се остваре оне основне егзистенцијалне потребе.

 Да би човечанство задовољило мноштво својих потреба оно је принуђено да се тако организује како би то било могуће. То се постиже специјализацијом рада чиме настају професије. И најједноставнија друштва имају неке облике поделе рада али, што је друштво веће и богатије то су његове потребе разноврсније, а то води све већој подели рада.

Најпознатија врсте поделе рада су следеће:

1.Природна подела рада

Ово је подела послова на мушке и женске односно подела пополном и узрасном критеријуму. Овим пословима се могу бавити млади , одрасли и  стари и карактеристична је за прединдустријска друштва али је у одређеној мери присутна где год се говори да постоје тзв. „мушки“ и „женски“ послови.

2.Историјска подела рада

Обухвата

А). Појаву земљорадње која се одваја од ловачко-скупљачке привреде;

Б). Појаву занатства;

В).  Појаву трговине.

Са појавом занатства, а нарочито и трговине, долази до поделе међу људима по месту станишта па тако занатлије и трговци формирају градске насеобине а сточари и ратари остају у сеоској средини.

Секторска подела рада 

Рад се дели на три сектора производње који се даље могу спецификовати по критеријуму општости на посебне, појединачне и специјалне гране производње и услуга. То  су:

1.Примарни сектор (земљорадња,рударство,лов и риболов);

2.Секундарни сектор (индустрија)

3.Терцијарни сектор (сектор услуга) . Овај , као и остали сектори се могу даље делити  на пример на материјалне и нематеријалне услуге (посебан сектор), па се нематеријалне услуге могу јавити у облику образовања,науке,здравства ( тзв. квинтарни сектор); здравство се може даље специјализовати на општу медицину и посебну медицину и тако даље...

Подела послова на умне и физичке

Ово је подела послова у суштини подела на нардебодавне и извршилачке послове.

  Значај

Значај друштвене поделе рада је изузетан за људски развој јер повећава његове економске могућности и способност човека да овлада природним појавама које прете његовом опстанку, повећава солидарност међу људима јер повезује разне често непознате људе у јединствени економски простор што доводи до интеракције различитих култура и смањује етничко неповерење !

Питања и задаци:

1.Шта је природна подела рада?

2.Које су врсте поделе рада?

3.Објасни секторску поделу рада ?

Задатак

Како друштвена подела рада повећава солидарност међу народима?

Правосудни систем ( судови и тужилаштва )

  

Положај судова и тужилаштава је дефинисан Уставом, као правним основом, и законима .  Судови су самостални и независни државни органи и као такви представљају трећу грану власти у систему поделе власти .

Питање за ученика - Шта је подела власти и ко је чини ?

Јавно тужилаштво је самосталан орган власти који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела . Јавно тужилаштво је засновано на хијерархијском принципу. Основно тужилаштво одговара вишем тужилаштву а више одговара Републичком јавном тужиоцу . Заменици јавног тужиоца одговарају јавном тужиоцу. Републички јавни тужилац одговара Народној Скупштини Републике Србије која га бира на мандат од  шест година .

Судска организација је другачија од тужилачке . Сваки судија је независан у доношењу судијске одлуке од другог судије, као што је сваки суд независан од другог суда !

Независност судске функције се заснива на неколико принципа који гарантују ту независност . То су

-  Сталност судијске функције
-- Непреместивост судије
-  Независност судије

-  Неспојивост судијске функције

1. Судијска функција је стална.

Изузетно, лице које се први пут бира за судију бира се на три године.

2. Судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у други суд.

У случају укидања суда или претежног дела надлежности суда за који је изабран, судија изузетно може без своје сагласности бити трајно премештен или упућен у други суд, у складу са законом

3.Судија је у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону.

Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен.

4. Забрањено је политичко деловање судија

.

Питање - Објасни разлику између тужилачке и судиске организације власти ?

                    Судске одлуке

Судске одлуке се доносе у име народа.
Судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона.
Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле.
Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку.
Помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опростити у целини или делимично.

Задаци
1. Анализирај улогу , значај  и надлежности Високог савета судства .
2. Анализирај улогу, значај и надлећности Државног већа тужилаца .

Literatura

Глава V Устава Републике Србије, чл. 142 - 165. Уређење власти
http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije#d5



                                           

Друштво и становништво

- Становништво је скуп људи који живе на одређеној територији у одређеном временском периоду где организују свој друштвени живот (оснивају институције као што су држава, политичке партије, друштвене организације као што су синдикати и невладине организације, међусобно делују једни на друге итд.).

- Наука о становништву је демографија. То је статистичка наука која прати полну,расну, националну и сваку другу структуру друштва и која као таква је врло значајна за социологију у односу на коју је помоћна наука.

- Један од најважнијих задатака демографије је посматрање кретања становништва. Кретање становништва се јавља у два облика:

1.Природни прираштај;
2.Механичко кретање становништва.

Природни прираштај се статистички исказује у статистичким облицима који се зову наталитет, морталитет и фертилитет. Наталитет је број рођених на хиљаду становника у једној години. Морталитет је број умрлих на хиљаду становника у једној години, а фертилитет је број порођаја које у фертилном периоду жена (од 15-49 године живота) роде жене живорођене деце у току једне године.

Ови подаци су веома важни за сваку науку па и за државу јер се на основу њих граде јавне политике а међу њима и популациона политика. На пример, са 2,1 детета по жени тек се може говорити о расту популације једног становништва. Поређења ради, у 2012 години у Србији је рођено 1,32 детета по жени. У Хрватској је то 1,51, у Русији 1,59 а на Косову је 2,19 детета по жени у фертилном периоду.

Будући да је косовско друштво најсиромашније у региону Балкана ово је податак који показује да економско  богатство нема велики утицај на природни прираштај , односно да има евентуални утицај који није логички очекиван.

Механичко кретање становништва или сеобе могу бити у облику одсељавања становништва (емиграције) досељавања (имиграције) становништва док се збирни назив за механичко кретање становништва назива миграција.

Миграције могу бити индивидуалне и колективне. Ако су планске колективне миграције се називају тада колонизацијама.