Политика
Политика је глобална функција друштва која се спроводи преко политичких институција, државе и политичких странака, и преко државних органа и организација као што су Скупштина, Влада, војска, правосуђе, државна управа итд. Главни задатак политике као управно-регулативне функције друштва је да обезбеди опстанак државе као институције која држи на окупу једно друштво и у том смислу користи сва допуштена средства од којих је најважнији монопол над средствима принуде .
Реч политика је старогрчког порекла од израза polis (држава) и politikos (јавни, државни послови). Овај појам се може схватити у ужем смислу речи (који је видљив у неким језицима, као на пример у енглеском језику) где је политика појам који означава вођење државних послова. Поимање политике у ширем значењу је управљање сваким друштвеним системом, економским, културним.... (економска политика, верска политика, културна политика...).
Држава, моћ и власт
Држава је и средство политике, њена главна институција, али и њен циљ јер без снаге државе не постоји много могућности да се управља друштвеним процесима и односима што може водити опасним и неизвесним исходима у друштву.
Реч „држава“ је глагол српског порекла која означава „држати“ нешто и у пренесеном значењу држава би означавала држање одређене територије и становништва под сувереном влашћу јавне политичке структуре.
Власт је појам који се налази у суштини државе и подразумева изгледе да одређена политичка класа буде прихваћена од стране друштва као легитимна односно као она власт којој друштво признаје право да влада (легитимитет власти).
Изворе легитимитета власти се могу тражити у традицији и тада се најчешће јавља монархистички облик владавине јер друштво одређеној династичкој породици признаје право на владање због тога што се преко те владалачке породице успоставља стварна и симболичка веза са нашим прецима. Овај вид владавине се испољава у облику монархије.
Други извор легитимитета је харизматске природе владара који из неког сукоба, рата на пример, излази као победник и као такав стиче право на владање које му друштво вољно или невољно признаје. Овај облик владавине се назива и аутократија и он се заснива на ауторитету и вољи владара, непрозирношћу политике и одсуства јавне дебате, односно делиберације .
Трећи извор владалачког легитимитета чине нормативно-рационални разлози који се испољавају у вољи народа добијеној на изборима. Она се најчешће испољава у републици као облику власти. Република је облик владавине где је политика јавна ствар која захтева слобде да би опстала, нарочито слободу говора, слободу медија и слободу удруживања.
Политичка моћ није исто што и власт. Док власт представља вредносни основ права на владање моћ је средство којим власт остварује своје право на владање са или без сагласности друштва над којим се влада. Средства политичке моћи могу бити репресивна (затвори, правосуђе,војска и полиција) манипулативни (медији), економски (разни облици донација, субвенција и повластица или њихово одсуство) или нормативни (ауторитет Устава и закона).
Ауторитет не треба мешати с влашћу јер, иако сличан јер има утицај на друштво, за разлику од моћи остварује се без посредства силе или принуде било које врсте.
Однос државе,као најважније политичке институције,према друштву
Однос државе и друштва који показује које „вештине“ политика користи да делује на друштво односно које моделе управљања и регулације она користи у својој пракси у складу са њеним постављеним циљевима разликују се тзв. „минимална држава“, развојна држава, „држава благостања“ и колективистичка држава.
Минимална држава промовише вредности слободеи то слободе предузетништва, слободе вероисповести и слободе говора. Приватна својина је неприкосновена а задатак државе је да „само“ заштити ове вредности од спољашње опасности стране окупације, унутрашњих немира и да гарантује снагу правног уговора посебно пословног уговора.
Тзв. развојна држава подстиче привредни раст сарадњом државе са пословним сектором како би се повећала привредна активност.Инструменти које ова држава користи су финасијске субвенције, пореске олакшице за капитал и ниска заштита радничких права.
Држава благостања се заснива на начелу једнакости али не доводи у питање личне и економске слободе посебно не доводи у питање приватно власништво. Уз високе порезе који су прогресивни ова држава обезбеђује квалитетне, јефтине или бесплатне јавне услуге као што су образовање, здравство и социјална заштита. С друге стране, слично развојној држави она подстиче приватни капитал тако што му обезбеђује инфраструктурне, услужне и друге послове које од њих наручује.
Колективистичка држава, као и држава благостања се заснива начаелу једнакости али не поштује неприкосновеност приватне својине над средствима за друштвену производњу већ их присваја путем национализације што доводи у питање вредности слободе предузетништва али и других слобода која су људима важна и без којих они не могу да се развијају као свестрана људска бића (слобода говора, слобода вероиспосвести..)
Питања и задаци
1.Какво је значење појма политике?
2.Шта је власт?
3.Који су извори владалачког легитимитета?
4.Шта је моћ?
5.Која су средства политичке моћи?
6.Која врста државе подразумева спровођење јавних политика које се заснивају на начелима једнакости без укидања права на слободу предузетништва и приватне својине?
Задатак:
Ученици да напишу реферат о сличностим и разликама између држава које се заснивају на начелу слободе и државама које стављају више нагласак на начело једнакости.
Нема коментара:
Постави коментар