Припреме за тест из социологије са лекцијама

Наставна тема теста - Друштвена структура и друштвене промене
Облик часа - индивидуални рад
Метода - текстуална
Материјал- тестови
Циљ часа - обнова , утврђивање и проверавање
Место : учионица
Исходи: схвата свет као целину повезаних система и приликом решавања конкретних проблема разуме да нису изоловани
Наставник: Лазић Александар



Питања на тесту ће бити пет од следећих питања

1.Појам и елементи друштвене структуре;
2.Друштвене групе;
3.Друштвене институције;
4.Држава;
5.Право;
6.Бирократија;
7.Политичке партије;
8.Друштвена стратификација;
9.Елитистички модел друштвене стратификације;
10.Класно-конфликтни модел;
11.Стратификацијски модел;
12.Друштвене промене
13.Друштвена покретљивост

Литература
Уџбеници
Владимир Вулетић, "Социологија", Клет,Београд;
М.Митровић и С.Петровић, Социологија,ЗУНС,Беград.

                                   


                                                Сажетак
1.Појам и елементи друштвене структуре

Друштвена структура је релативно стабилан склоп односа елемената друштва; друштвених група, друштвених институција и организација.
Структура није исто што и састав. Структуру не чине само делови система већ и везе и односи тих делова. Ти односи могу бити различити и називамо их "димензијама друштвене структуре". Димензије друштвене структуре су:

1.Слојно-вертикална димензија;
2.Хоризонтално-функционална димензија;
3.Временска димензија;
4.Просторна димензија.

Слојно-вертикална димензија је хијерархијски организована вертикална лествица на којој се налазе статусне друштвене групе, слојеви, које се боре за важне друштвене вредности богатства, угледа и моћи.
Кључна реч ове димензије је статус, односно положај.

Хоризонтално-функционална димензија обухвата три глобалне друштвене функције: управно-регулативна функција, политике, производно-репродуктивна функција, економије и културно-духовна функција религије и културе.
Кључна реч ове димензије је функција, улога.

Временска димензија се испољава и две форме; традицију и иновацију.Традицијом се вредности и обрасци друштвних односа преносе и конзервишу а иновацијом, баш супротно, долази до промена.

Просторна димензија се јавља у још постојећој дистинкцији на релацији село-град, односно рурално-урбано.

Ево како се у хрватско литератури објашњава појам друштвене структуре

 2.Друштвене групе

Друштвене групе су скупине људи повезаних заједничким елементима као што су положај, улога коју врше у друштву, порекло  и слично због чега се код припадника те групе јавља мање или више изражен осећај заједничке припадности.



У том смислу постоје следеће врсте друштвених група:

1.Крвно-сродничке друштвене групе: породица, род и братство;
2.Статусне скупине; класе, слојеви и елите;
3.Функционалне скупине: припадници истих професија на пример лекари, свештеници, наставници;
4.Просторне скупине; групе суседа, сеоске скупине, реонске скупине;
5.Културно-историјске скупине: племе,народ и нација.

Према дихотмном критеријуму друштвене групе могу бити

1.Према величини: велике и мале;
2.Према дужини трајана; трајне и привремене;
3.Према структури унутраших односа; егалитарне и ауторитарне;
4.Према изгледима уласка и изласка из групе; отворене и затворене;
5.Према формалности односа, формалне и неформалне;
6.Према присности односа примарне друштвене групе и секундарне друштвене групе.

Значај друштвених група је у томе што преко њих људи, појединци, индивидуе постају део глобалног друштва чиме потврђују своју природу човека као друштвеног бића.

3. Друштвене институције
Су устаљени, установљени облици друштвеног деловања. Друга реч која се користи за установе је институција.

Свака институција има најмање два основна елемента;
1.Вредносно-циљни елемент;
2.Нормативни елемент.

1.Вредносно циљни елемент објашњава који су то циљеви, односно друштвене улоге које нека институција треба да оствари.На пример, образовање и васпитавање омладине су циљ школских институција.
2.Нормативни елемент треба да одговори на питање како  се тај љињ остварује? То је скуп норми (прописа) који уређују делатност институције у жељеном правцу остварења циљева и вредности односно улоге коју она треба да врши. На пример, Закон о школству, Правилник о оцењивању и слично воде у правцу образовања и васпитања.

                                                         Врсте друштвених установа
1.Биолошко-репродуктивне- Брак и породица;
2.Економске институције- Предузеће, породица;
3.Политичке институције -Држава, странке;
4.Културне институције- Школе, позориште, Универзитет...

Значај друштвених установа; Друштвене установе обезбеђују сталност друштвеног деловања, чување искуства,времена и енергије људи и стабилност поретка.

4.Држава

Држава је глобална политичка установа свих организованих друштава. Термин „држава“ потиче од српског глагола држати и односи се на држање одређене територије и становништва у  потчињеном положају.

Свака држава има три елемента односно атрибута своје државности. То су територија , становништво и суверена јавна власт. Ако се наруши било који од ових елемената државности долази до повреде интегритета односно целовитости државе што за сваку државу представља велику опасност па предузимају све да се то не деси.

                                                                     Врсте држава

Према облику владавине државе могу бити

-републике

-монархије

Према структури државе су

-унитарне (просте) државе

-сложене (федеративне) државе

Према карактеру државе могу бити

-недемократске државе

-демократске државе

Према односу државе према друштву разликујемо тзв

-          Минималне државе

-          Развојне државе

-          Државе благостања

-          Колективистичке државе

Република је облик владавине где је политика „јавна ствар“, што је етимолошко значење речи република (res publicus). Насупрот републици монархија се заснива на начелу традиције где је вођење државе, односно политика у ужем значењу те речи, део приватних послова владалачке куће а положај свих осталих људи је сталешки рангиран у својству поданика.

Унитарне државе се састоје из једне централне власти која управља суверено и недељиво целом државом. Унитарна држава није нужно и централистичка држава јер унитарне државе могу делове својих надлежности да препуштају покрајинским или локалним органима власти који имају већи или мањи степен самосталности али немају право на независност. Унитарне државе су Велика Британија, Француска, Кина, Република Србија, на пример. Федеративне државе су државе које имају два нивоа власти: ниво власти федералних јединица и савезни ниво власти. Између ова два нивоа власти постоји подела надлежности где обично федералне јединице имају у својој надлежности образовање, информисање,економски развој,унутрашње послове а савезни ниво има послове везане за међународно представљање државе као субјекта међународног права, послове одбране, царинске послове и послове штампања новца.

Демократске државе се заснивају на начелу владавине народа ,било непосредно путем референдума или грађанске иницијативе, било посредно изборима представника грађана или комбинацијом оба модела.

Минимална држава је изворно постојала у САД као тип државне власти који се минимално меша у друштве и настоји да га заштити од спољашњих напада, унутрашњих немира и гарантује снагу правног уговора. Ово је држава која је у социолошком смислу сервис либералне капиталистичке државе али након првог светског рата она се шири и на неке области примерне заштите здравља и основног образовања па се данас говори више о тзв. либерално-социјалној држави.

Развојна држава се јавља као потреба државе да својим подстицајима (субвенцијама) подстиче економски раст. Тзв.“Азијски тигрови“ (Тајланд, Јужна Кореја, Хонг-Конг) су примери ових држава које су се за кратко време веома развиле.

Државе благостања се заснивају на високим пореским оптерећењима према приватном капиталу али и држави која постаје сервис тог истог капитала. Из високих прогресивних пореза се финасирају бројне потребе грађана као што су квалитетно и бесплатно образовање и здравствена заштита.Овим државама припадају скандинавске државе,  Аустрија, некада Италија и Немачка.

Колективистичке државе су бивше социјалистичке државе где су средства за друштвену прозводњу подржављена. Данас у ред тих држава спада НР Кина а некада и цела источна Европа са државама попут Југославије, Мађарске, Румуније, ДР Немачке итд.

5.Право

Право је систем писаних правила, правних норми преко којих држава испољава своју вољу. С друге стране, право није само израз државе већ се правом конституише и сам држава, па према томе оно има двојаку улогу; оног ко је коституисан (изграђен) и оног ко конституише (изграђује).

Право је сложен систем састављен од писаних правила чије је основна јединица правна норма. Правна норма је "атом" права.

Правна норма се јавља у облику диспозиције, оног што се прописује и санкције, казне за непоштовање диспозије. И док се пдиспозиција може али и не мора поштовати, на пример, забрањено је красти, санкција се мора поштовати јер иза ње стоји монополи физичке силе коју држава има као способност да неког натера да поштује санкцију као казну за непоштовање диспозиције.
Правне норме могу бити опште и појединачне.

Правне норме сачињавају правне акте. Правни акти, као и правне норме могу бити општи и појединачни.
Општи правни акти су Устав и закони и из закона прозилазећи акти, Уредбе, правилници, пословници итд.
Појединачни правни акти су акти органа управе и судова као што су пресуде,решења, наредбе, одлуке и сл. Општи акти имају предност у односу на појединачне акте. Појединачним актима се на неком појединачном случају примњује општи акт (закон или подзаконски акт донет на основу закона).
Између правних аката влада хијерархија јер нису сви правни акти исте снаге. Највиши правни акт је Устав. Испод њега су уставни (тзв. "органски закони") и ниже "обични закони", које доноси суверени законодавни орган. Испод закона се налазе подзаконски општи акти који произилазе из закона.На самом дну хијрархије правних аката се налазе појединачни правни акти које доносе органи управе или судови.
Цео овај сложен систем правних аката се назива правни поредак.

6.Бирократија

Значење термина "бирократија" означава владавину канцеларије или владавину из уреда.
Ово је реалан друштвени слој који се јавља у државама заснованим на начелу владавине права.
Ово начело у виду "владавине закона" дефинисао је грчки филозоф Платон према коме су најбоље државе у којима владају закони јер они нису склони кварењу толико колико људи.



Савремен правне државе су усвојиле Платоново начело и виделе правну државу као израз рационалне управе али уз велику опасност да се владавина права претвори у своју негацију у "бирократију".

Бирократе представљају у ствари слој службеника, кога чине правосуђе, управа, војска и полиција и који као такви поседују стручно и специфично знање потребно да се примњују прописи. Међутим, у пракси се догађа да се бирократија претвори из "службеника" у "господара" и тада се о бирократији говори у негативном светлу.

Сличну појаву у економској сфери сачињава слој стручњака у производно-техничким процесима који користећи своје привилеговано знање стиче неоправдано велику моћ. Ова , бирократији сродна појава, се назива "технократија"!

Иако су стручњаци у савременом друштву неопходни и у области управе, администрације, технолошких процеса и производње јасно је да су уочене опасности од превелике бирократизације као начина претераног ограничавања људских слобода.

Бирократе су некда толико претпани обавезама да из оправданих разлога траже  њено увећање !

7.Политичке партије 

Политичке партије су организације грађана политичких истомишљеника који се у систему политичког плурализма , саме или у савезу са другим странкама, легитимно боре за власт на изборима како би остварили свој програм.

Реч партија је латинског порекла и означава део или страну што је слично њеном српском синониму  „странка“, односно страна.

Ово су релативно новије историјске категорије које се не могу мешати са групама за притисак које су постојале и у старом Риму или у старој Грчкој.

                                             Врсте политичких странака

Према идеолошком усмерењу странке могу бити: левичарске, десничарске и центристичке. У левичарске странке спадају комунистичке, социјалистичке и социјалдемократске странке. Десничарске странке су демохришћанске , конзервативне и народњачке странке, а центристичке странке су демократске и либералне странке.

Према свом односу према начину освајања политичке власти странке могу бити: револуционарне и еволутивне.

Према карактеру унутрашњих односа странке могу бити: ауторитарне и егалитарне.

                                      Структура политичких странака

Све странке имају статут, програм и идеологију. Статут је организациони документ којим се дефинишу правила унутрашњих односа у странкама, правила приступања странци, начини одлучивања врсте органа и слично. Програм је најважнији документ сваке странке  којим се конкретизују идеологија странке, која представља скуп општих и основних идеја које повезују истомишљенике у једну целину. Идеологија је веома важна јер чини неку партију препознатљивом у ширем друштвеном окружењу. На пример, конзервативне странке се залажу за једноставне идеје као што су очување (конзервација) традиције. Либералне странке у центар своје идеологије имају слободу, а социјалистичке странке идеју једнакости. Ове идеје представљају темеље начела политичког плурализма као права на различитост политичких идеја у друштву из чега произилази вишепартијски политички систем .

                                         Значај политичких странака

Према Уставу Републике Србије признаје се право политичким странкама да „уобличавају политичку вољу грађана.“ Али Устав забрањује могућност да странке које се домогну власти ту исту власт подреде страначким интересима веће је неопходно да је врше у општем интересу. У пракси, међутим, у многим државама се јавља негативна појава вишепартијског система која се назива „партократија“ или владавина партије.





 8 Друштвена  стратификација

Друштвена стратификација је раслојавање друштва на статусне друштвене групе, класе, слојеве и елите, посредством писаних и неписаних друштвених норми чији je друштвено  прихваћени облик неједнаког располагања и коришћења ретким друштвим добрима својина.

Подела људских група на класе-стратификација

Два су основна елемента испољавања друштвене стратификација; моћ и богатство. Моћ је политичка надмоћ , могућност да се на друштво утиче и без његове воље. Неједнакост се састоји у томе што неке групе имају ту могућност одлучивања о другима а друге групе немају нити о другима нити о себи.
Ова врста друштвеног утицаја се обезбеђује монополом над физичком силом, коју у савременом друштву има само држава, економским могућностима утицаја, контролом протока информација итд.
Богатство је могућност поседовања , коришћења и уживања у релативно ретким материјалним и нематеријалним добрима.

Друштвено прихваћен облик неједнакости у располагању богатством је својина. Својина може бити индивидуална, групна и заједничка.
Индивидуална или приватна својина је тип својине где је власник познато физичко лице.
Колективна својина може бити колективна, што је данас редак облик када средства за друштвену производу (пашњаци, стока,земља итд.) припадају колективу, најчешће племену или роду. Данас је много чешћа задружна или акционарска својина као мешовити облик групног управљања над добром које је састављено од приватних власништва на основу којег сваки ученсник има свој удео у добити али и губитку.
Државна својина за власника има правно лице, државу, а не неко конкретно физичко лице због чега се код овог власништва јавља тзв "агенцијски синдром" по коме је несавесно пословање  инхерентно својини која није у власништву оног који њоме управља.

9. Елитистички модел друштвене стратификација
                                           
"Елите" су статусне друштвене групе које заузимају највише друштвене положаје у различитим структурама друштва.
Постоје три школе које објашњавају порекло, илогу и значај елита, а то су:
1.Конзервативна школа - Вилфредо Парето, Гаетано Моска, Роберт Михелс и Ортега и Гасет.
2.Либерална школа - Карл Манхајм и  Јозеф Шумпетер;
3.Критичка школа.

Представници конзервативне школе заступају статичко и органицистичко становиште о природи и пореклу елита као непромњљивих и оправданих друштвених чињеница али на недемократски начин који онемугћава приступ елитним положајима свима онима који немају приступ образовању или јавним установама или им се тај приступ ограничава различитим аргументима.

Либерална школа, као и конзервативна, оправдава постојање елита али у демократском друштву  чини уступак у том смислу што жели слободу такмичења елита и известан степен могућности приступама свакоме тим позицијама на основу обавезног и бесплатног обавезног образовања и здравствене заштите.

Критичка школа Рајта Милса искључује елите из демократског друштва као њен антипод. Елите су окупирале демократске институције. Бирократија влада уместо народа. Правих избора у ствари и нема јер су то избори између истих елита с малим разликама међу њима.

10.Класно-конфликтни модел

Ову врсту модела друштвене стратификације је дефинисао Карл Маркс, мада је она позната и раније али у различитим облицима. Тек са њим  она постаје оно што  се обично назива "научни  социјализам"  .Друштво је по њему поље сукобљавања владајуће класе и потчињених класа. Свако историјско друштво је класно подељено на владајућу и потчињену класу између којих влада сталан , мање или више прикривен конфликт-сукоб који се јавља у сфери производних односа. Изрази тог сукоба су врло често латентни или маскирани,као на пример то су социјално-патолошке појаве као последица тешког  живота радника (криминал,алкохолизам, насиље,продтитуција) или декадентни манири владајуће класе, њена корупција као вид експлоатације до ратова за освајање  нових тржишта.

.

У робовласничком друштво то је однос робовласника-роба;
У феудалном друштву феудалца-кмета;
У капиталистичком друштву то је однос капиталисте-радника.

Између ових двеју основних, тоталних ,  класа стоји тзв. "средња класа" која по Марксу  нема историјски значај и служи владајућој класи. Сасвима апсурдно баш  су Маркс али и многи други социјалисти били баш припадници  средње класе.

Класе настаје у периоду друштвене поделе рада а касније се увећавају применом физичке силе, прописивањем својинских облика и стварањем државе. Значајну улогу у одржавању класно подељеног друштва, према мишљењу марксиста има религија, која, по њима умртвљује вољу за борбу код потчињене класе да изађе из незавидног положаја чиме она постаје "опијум за народ".

Између владајуће класе и потчињене класе налази се средња класа али је она, због природе своје позиције, у основи савезник владајуће класе.То су масе чиновника, полицајаца, учитеља, свештеника и оног што је Маркс звао "лумен пролетеријат" односно слоја радника који стају на страну послодаваца а не радника иако су и сами припадници радничке класе.

Све друштвене институције класног друштва су класне и служе очувању класног поретка.Држава, која држи у покорности потчињену класу; религија која заробљава људски ум и вољу; уметност, која је декадентна, па чак и породица која је "школа" неједнакости и потчињавања.

Основне поставке Марксове класно-конфликтне теорије су касније преузели многи ангажовани политички поретци али  су и критике биле веома јаке. Данас се зна да су неке од Марксових теорија биле претеране као на пример теза о неумитној пропасти капитализма услед његових противречности и доласку бескласног друштва.

11.Стратификацијски модел

Овај модел се може одредити као старији Веберов мултидимензионалан и мултиструктуралан модел и млађи модел Луиса Ворнера. Заједничко за оба модела јесте вертикална статусна класификација друштва на класе и слојеве при чему се  Вебер разликује од Ворнера по томе што класе сматра статистичким категоријама а не правим статусним друштвеним групама.

Према Веберу у политичкој структури се различито стратификују политичке странке у односу на политичку моћ, па тако разликујемо владајуће странке од опозиционих странака. У економској сфери се за богатство боре класе и слојеви а у културној сфери се за престиж боре сталежи.

Према моделу Луиса Ворнера друштво се структурира према једнодимензионалном моделу али на основу више критеријума као што су висина прихода, образовање, место живљења и углед професије. У том смислу Ворнер разликује три класе у друштву. Горњу, средњу и доњу класу.Унутар сваке класе се налазе по две подкласе односно по два слоја. Горњи слој и доњи слој.

12.Друштвене промене 

Друштвене промене представљају разлику између два стања друштвене структуре: структуре у настајању и структуре у нестајању.

Иако су структуре релативно трајне системске творевине и оне су подложне променама, то:

1.Према кванититету (раст и опадања);
2.Према квалитету (разво, еволуција, опадање, инволуција и распадање, аномија);
3.Према вредносном критеријуму (напредовање - прогрес и назадовање-регрес).

Друштвене промене се одвијају према одређеним моделима, у зависности од структуре у којој се појављују:

1.У економској структури доминра еволутивни модел;
2.И политчкој структури доминира , статичан, циклички модел, који не дозвољава развој, и динамички спирални модел;
3.У културној структури доминира дифузионистички модел.

13.Друштвена покретљивост

Друштвена покретљивост, односно социјална мобилност представља низ промена унутар друштвене структуре које не доводе до промена мреже положаја и улога у тој структури. Те промене могу бити:

1.Хоризонтална покретљивост. То су промене улога али не и положаја (на пример када радник мења своју професију али остаје припадник радничке класе);
2.Вертикална покретљивост, која може подразумевати промену и положаја и улога и која може бити узлазна и силазна. Главни канали вертикалне покретљивости су:
-образовање
-удаја-женидба
-политички активизам.
3.Просторна покретљивост (сеобе) обухвата индивидуалне и колективне промене простора, односно места рада и места живљења појединаца и група.
Индивидуална покретљивост је мотивисана бројним различитим узроцима а колективна је обично резултат неких драматичних догађаја као што су ратови или елементарне непогоде.