Друштвена стратификација
Друштвена стратификација је раслојавање друштва на статусне друштвене групе, класе, слојеве и елите, посредством писаних и неписаних друштвених норми чији je друштвено прихваћени облик неједнаког располагања и коришћења ретким друштвим добрима својина.
 |
| Подела људских група на класе-стратификација |
Два су основна елемента испољавања друштвене стратификација; моћ и богатство. Моћ је политичка надмоћ , могућност да се на друштво утиче и без његове воље. Неједнакост се састоји у томе што неке групе имају ту могућност одлучивања о другима а друге групе немају нити о другима нити о себи.
Ова врста друштвеног утицаја се обезбеђује монополом над физичком силом, коју у савременом друштву има само држава, економским могућностима утицаја, контролом протока информација итд.
Богатство је могућност поседовања , коришћења и уживања у релативно ретким материјалним и нематеријалним добрима.
Друштвено прихваћен облик неједнакости у располагању богатством је својина. Својина може бити индивидуална, групна и заједничка.
Индивидуална или приватна својина је тип својине где је власник познато физичко лице.
Колективна својина може бити колективна, што је данас редак облик када средства за друштвену производу (пашњаци, стока,земља итд.) припадају колективу, најчешће племену или роду. Данас је много чешћа задружна или акционарска својина као мешовити облик групног управљања над добром које је састављено од приватних власништва на основу којег сваки ученсник има свој удео у добити али и губитку.
Државна својина за власника има правно лице, државу, а не неко конкретно физичко лице због чега се код овог власништва јавља тзв "агенцијски синдром" по коме је несавесно пословање инхерентно својини која није у власништву оног који њоме управља.
9. Елитистички модел друштвене стратификација "Елите" су статусне друштвене групе које заузимају највише друштвене положаје у различитим структурама друштва.
Постоје три школе које објашњавају порекло, илогу и значај елита, а то су:
1.Конзервативна школа - Вилфредо Парето, Гаетано Моска, Роберт Михелс и Ортега и Гасет.2.Либерална школа - Карл Манхајм и Јозеф Шумпетер;3.Критичка школа.Представници
конзервативне школе заступају статичко и органицистичко становиште о природи и пореклу елита као непромњљивих и оправданих друштвених чињеница али на недемократски начин који онемугћава приступ елитним положајима свима онима који немају приступ образовању или јавним установама или им се тај приступ ограничава различитим аргументима.
Либерална школа, као и конзервативна, оправдава постојање елита али у демократском друштву чини уступак у том смислу што жели слободу такмичења елита и известан степен могућности приступама свакоме тим позицијама на основу обавезног и бесплатног обавезног образовања и здравствене заштите.
Критичка школа Рајта Милса искључује елите из демократског друштва као њен антипод. Елите су окупирале демократске институције. Бирократија влада уместо народа. Правих избора у ствари и нема јер су то избори између истих елита с малим разликама међу њима.
10.Класно-конфликтни модел
Ову врсту модела друштвене стратификације је дефинисао Карл Маркс, мада је она позната и раније али у различитим облицима. Тек са њим она постаје оно што се обично назива "научни социјализам" .Друштво је по њему поље сукобљавања владајуће класе и потчињених класа. Свако историјско друштво је класно подељено на владајућу и потчињену класу између којих влада сталан , мање или више прикривен конфликт-сукоб који се јавља у сфери производних односа. Изрази тог сукоба су врло често латентни или маскирани,као на пример то су социјално-патолошке појаве као последица тешког живота радника (криминал,алкохолизам, насиље,продтитуција) или декадентни манири владајуће класе, њена корупција као вид експлоатације до ратова за освајање нових тржишта.
.
У робовласничком друштво то је однос робовласника-роба;
У феудалном друштву феудалца-кмета;
У капиталистичком друштву то је однос капиталисте-радника.
Између ових двеју основних, тоталних , класа стоји тзв. "средња класа" која по Марксу нема историјски значај и служи владајућој класи. Сасвима апсурдно баш су Маркс али и многи други социјалисти били баш припадници средње класе.
Класе настаје у периоду друштвене поделе рада а касније се увећавају применом физичке силе, прописивањем својинских облика и стварањем државе. Значајну улогу у одржавању класно подељеног друштва, према мишљењу марксиста има религија, која, по њима умртвљује вољу за борбу код потчињене класе да изађе из незавидног положаја чиме она постаје "опијум за народ".
Између владајуће класе и потчињене класе налази се средња класа али је она, због природе своје позиције, у основи савезник владајуће класе.То су масе чиновника, полицајаца, учитеља, свештеника и оног што је Маркс звао "лумен пролетеријат" односно слоја радника који стају на страну послодаваца а не радника иако су и сами припадници радничке класе.
Све друштвене институције класног друштва су класне и служе очувању класног поретка.Држава, која држи у покорности потчињену класу; религија која заробљава људски ум и вољу; уметност, која је декадентна, па чак и породица која је "школа" неједнакости и потчињавања.
Основне поставке Марксове класно-конфликтне теорије су касније преузели многи ангажовани политички поретци али су и критике биле веома јаке. Данас се зна да су неке од Марксових теорија биле претеране као на пример теза о неумитној пропасти капитализма услед његових противречности и доласку бескласног друштва.
11.Стратификацијски модел
Овај модел се може одредити као старији Веберов мултидимензионалан и мултиструктуралан модел и млађи модел Луиса Ворнера. Заједничко за оба модела јесте вертикална статусна класификација друштва на класе и слојеве при чему се Вебер разликује од Ворнера по томе што класе сматра статистичким категоријама а не правим статусним друштвеним групама.
Према Веберу у политичкој структури се различито стратификују политичке странке у односу на политичку моћ, па тако разликујемо владајуће странке од опозиционих странака. У економској сфери се за богатство боре класе и слојеви а у културној сфери се за престиж боре сталежи.
Према моделу Луиса Ворнера друштво се структурира према једнодимензионалном моделу али на основу више критеријума као што су висина прихода, образовање, место живљења и углед професије. У том смислу Ворнер разликује три класе у друштву. Горњу, средњу и доњу класу.Унутар сваке класе се налазе по две подкласе односно по два слоја. Горњи слој и доњи слој.
Аутор: А.Лазић МА политиколог
Сва права задржана
