Појединац, култура и друштво

Социологија човека увек проучава у релацијама са антропологијом, посебно са културном антропологијом која је најближа социологији као науци.

              (Ћилим-народна култура)

Поставља се питање порекла и значаја која култура има за човека јер нема народа без културе! Сматра се да култура човеку даје оно што инстикт даје животињи, могућност опстанка. Док се животиња  сналази у природи уз помоћ инстинктивног нагона човек успех дугује култури која му помаже да се социјализује, односно прилагођава људској врсти и с њима у заједници, а не ван ње, овлада природом.

Процес социјализује човека пролази кроз три фазе: интериоризација , културализација и индивидуација .

Интериоризација , или „поунутрење“ је процес прихватања спољашњих карактеристика група којима припада човек. То је прихватање језика, обичаја, митова и пракса свог народа, своје групе и учи се у примарним скупинама, у породицама или у проширеној породици, роду или селу.

Културализација је учење виших вредности, успостављање контроле над нагонима, потреба за самопотврђивањем и друштвеним признањем.

Индивидуација , је завршни  и највиши ступањ културног развитка појединца где он не само што да је постао део групе којој припада прихватајући њене вредности већ је и надраста и даје јој свој лични печат.

Културни развој појединца, односно социјализације и индивидуације не теку увек једноставно нити су увек успешни. Човек је биће које дуго учи, практично целог живота, по чему се разликује од осталих живих бића којима култура није потребна јер су обдарена снагом, брзином, спретношћу или способношћу прилагођавања.

Неуспешна социјализација види се у томе што је личност недовољно "обрађена "и обогаћена од стране  културе па се јављају агресивне личности где је "ја" у сукобу са "ми". Ту није дошло до довољног нивоа интеоризација и културализација. 

С друге стране, претерано повучена  личност може да укаже на премоћ друштва над појединцом које је потиснуло личност појединца у корист групног идентитета. У оба случаја реч је о неуротичним и неиспуњеним личностима које не могу да досегну пун степен развоја који им нуди њиховуа култура.

             Људска природа

Има више антрополошких, филозофских и теолошких дефиниција  човека које углавном наглашавају његову друштвену природу којом компензује природне недостатке јаких инстиката . Тако је човек, по Аристотелу, zoon politikon, "политичка (државна) животиња"; по Марксу човек је хомо фабер, производно биће у чијој средини је рад; други наглашавају уметничку, стваралачку природу, човек је биће који се игра , хомо луденс. Ово одређене наглашава значај уметности.

У теорији се јављају два становништва о карактеру људске природе. Прво заступа Томас Хобс по коме је човек опасно и егоистично биће. Он каже да је „човек човеку вук“ и да је потребна јака спољна контрола која врши држава да би се избегло стање општег рата свих против свију. Становништве које заступа  Жан Жак Русо је другачије  по коме је човек по природи добро, морално биће кога квари држава и приватна својина.

Питања

1.Објасни интериоризацију?

2.Објасни културализацији?

3. Шта је индивидуација?

Проф. Александар Лазић

Средња школа "Жикица Дамњановић"